Kvantni skok

Umesto metaforama koje aludiraju na divove poput Maksa Planka, Nilsa Bora, Vernera Hajzenberga, Alberta Ajnštajna ili Ervina Šredingera – samo u ovom slučaju nije bilo na odmet prizvati duh Mileve Marić u prostoriju Madlenijanuma. Jer kakvu god da joj ulogu lažno pripisuju ovdašnji nacionalisti i feministi/kinje, Mileva je pre svega znala kako da ucenama izvuče pare iz tuđeg džepa. Doduše, ne bliskoistočnim šeicima već najpoznatijem novosadskom zetu, ali svejedno. Ovde se radi o novcu, a ne složenoj i revolucionarnoj fizici 20. veka.

Od „Velikog praska“ naovamo „kvantni skok“ je kovanica koja je ukradena iz nauke i kojoj je u svakodnevnom govoru promenjeno značenje. I mnogi se političar i analitičar blamirao pred mikrofonima i kamerama kada je pokušavao da iskoristi ovu metaforu u slučaju Srbije i njene ekonomije („Tabaković: Moguć je kvantni skok privrede“). Čak je i direktor Evropske banke za obnovu i razvoj istakao da „kvantni skok privrede“ znači njen nagli rast (a zatim sugerisao rast koji je spor, ali stabilan i održiv), svedočeći da se spavalo na časovima iz fizike. Jer, u popularnom značenju, kvantni skok je nešto što je veliko, ogromno, poput bajkovitog koraka od sedam milja. U fizičkoj stvarnosti, kvantni skok je izuzetno kratak, neuhvatljiv, nagao i majušan. Precizniji termin za kvantni skok je „tranzicija atomskog elektrona“, u kojem elektron, za nekoliko nanosekundi ili manje, „skoči“ iz jednog kvantnog stanja u drugo. Drugim rečima, atomi mogu da se udobno baškare u jednom energetskom nivou ili drugom, ali ne između. Dok srbijanska tranzicija upravo traje (pre)dugo, a i recepti za njeno prevazilaženje su traljavi. Naše stanje „između“ je stanje u nedogled. Atomi su umorni.

S druge strane, i verovatno iz nehata, neki drugi aspekti „kvantnog skoka“ pogađaju metu. Šta zaista možemo da naučimo od ove sintagme? Prvo, otkriće da je svet oko nas kvantne prirode predstavlja jedno od najvećih otkrića u istoriji nauke. Kako su početkom 20. veka pokazali Plank i Bor, kvant je osnovna i najmanja jedinica svake fizičke veličine – od svetlosti (foton) do gravitacije (graviton). To znači i da svaki atom ili molekul odabira između jasnih, zasebnih ili diskretnih skupova „stanja“ ili energetskih nivoa. Ovo su normalna, stabilna ili stacionarna, odnosno relativno dosadna stanja. Pod određenim okolnostima, atomi ovo stanje promene. Kvantni skokovi su nazvani tako samo zato što se nije znalo mnogo o toj tranziciji. Drugim rečima, ova skakutanja su bila svojevrsni teorijski izgovor, a tek zatim, 1980-ih godina i zbog napretka tehnologije, fizičari su ih konačno i „videli“ svojim očima. Videli su atom koji trepće ili svetluca. Odnosno, namiguje.

Naravno, priča o kvantnom skoku je ubrzo našla svoje mesto u pseudonaučnim, nadrilekarskim i njuejdž trabunjanjima o potrebi za „kvantnim skokom u svesti“, o astralnim putovanjima, kvantnoj medicini i sličnim podvalama namenjenim otimanju para od naivnih, slabije obrazovanih i nekritičkih građana. Biznis konferencija u pozerištu (sic!) namenjenom pranju novca kulturom na trenutke je više aludirala na ove opasne beznačaje od nenaučnih interpretacija umesto na pravu stvar. A šta je to prava stvar? Plank i ekipa su oko 1900. godine pre svega pokazali da je svet sačinjen od diskontinuiteta. Šredinger, ubica mačaka – ili ne?, pisao je da ova činjenica predstavlja otkriće koje će interesovati naučnike i nakon 2.000 godina. Upoređivao ga je sa znanjem starih Grka kojem su zatim opet pristupili Njutn i Darvin. U pitanju je ideja da se svet sastoji od čestica u zasebnim, diskretnim stanjima. I da nema neke metiljave, relativizatorske sredine između njih, kakvu god dramsku sliku ponudio Krstić u veleslalomu izbegavanja odgovora. Dakle, na svom osnovnom nivou, svet je – iscepkan. Isprekidan, diskontinuitetan. Kvant je nedeljiv, pa je nemoguć nekakav „poluskok“, koji bi i snošaj, ali da mu ne uđe. Kvantni skok je taj diskontinuitet, a ne nekakvo đipanje unapred.

I zato: ima li diskontinuiteta u (n)ovoj ekonomskoj politici? Energetski paketić ekonomskih mera koji je iznet ove nedelje nastavlja sa starom praksom. Umesto raskida sa ekonomskom prošlošću, politika i dalje nastoji da štedi na sitno i prividno neosetno. Da li zaista treba da diplomiramo na Jejlu da bismo vunderkindovski uveli veći PDV i porez na zarade veće od vrtoglavih 500 eura? Umesto reforme penzionog sistema i teranja lopovskih državnih kompanija koje pune budžete stranaka. dođavola. Kako su uspeli da razotkriju mediji – dakle, realne cifre su veće i dramatičnije – država je samo u ovoj godini 17 miliona evra našeg novca potrošila na vraćanje kredita nesposobnih preduzeća pod svojim šinjelom (Putevi Srbije, Železnice Srbije, Galenika i ostalo). Dok istovremeno ima obraza da, osiromašena kakvom su je gubitaši dali, od studenata „traži pomilovanje“ zato što je granicu za njihove stipendije pomerila sa proseka 8.5 na prosek 9.0. Da li je to taj kvantni skok?

Uostalom, Srbijagas je napravio dug od oko milijardu evra. Crna rupa u budžetu je reda veličina 800 miliona evra. Ne treba biti „kvantni mehaničar“ da bi se obavila ta računica. I da bi se saznalo ko je dežurni kopač navedenih rupa, te produbljivač dubioza i gutač našeg novca tehnikom dubokog grla. Ali politički vrh od te proste matematike beži kao loš đak sa časa zato što nakon odgovora na pitanje „ko?“, dolazi pitanje „zašto?“. Istovremeno, organizovanje međunarodnih konferencija sa ciljem stvaranja nove ekonomske klime i kreativnih ideja, te inovativnih strategija i rešenja je fantastično, uprkos promašenom nazivu. „Ime nije ništa; ono što nazivamo ružom, slatko bi mirisalo i sa drugim imenom“, govorio je onaj Englez. Konačno, ko je to mogao da očekuje od čoveka koji je pre toga organizovao jedino partijske skupove i promocije knjiga Vojislava Šešelja?

Jezik trpi sve, ali ne i ekonomija. Krstić je najavio da će država, dakle, građani, ponovo preuzeti dugove javnih preduzeća. Restrukturiranje je samo najavljeno, iznova uz kredite. Smanjivanje plata zaposlenih u javnom sektoru opet je na grbači svih đuture, bez obzira na to da li dotični nešto rade ili ne. Drugim rečima, ponovo se odustalo od jednog „hvala na pažnji i doviđenja“ armijama besposlenih stranačkih uposlenika kod matere države. A nazvati ovo oporezivanje solidarnim predstavlja vrhunce političkog cinizma. Na delu je samo najnovije gašenje požara i prolongiranje egzistencije u čistilištu, između doslovnog pakla i obećanog raja. I ponovo će se „na sitno“ udariti na svakodnevni život, bez pipkanja i pitanja za zdravlje najkrupnijih. Dok hrabri razvojni projekti i dubinske reforme ostaju lepa književnost, odeljenje za naučnu fantastiku. I, zato, odabirajmo metafore promišljeno. Jer istinska socijalna pouka koju kvantna mehanika i kvantni skokovi mogu da ponude je upravo ona o – diskontinuitetu. O radikalnom prekidu sa tavorenjem u dotadašnjem energetskom stanju. Prirodni svet je sačinjen od prekida i raskida, učinimo takvim i onaj društveni.