Majdan

Ako „gradski vazduh oslobađa“, kao što veli nemačka umotvorina, on to čini na posebno brisanom prostoru koji zovemo trgom. Naime, trg je bio (i u najvećoj meri ostao) specijalno rezervisani prostor za organizovane forme društvenosti – za trampu ili trgovinu, za političku odluku ili političku borbu, za kolektivnu razonodu ili za individualizovani susret. Drugim rečima, trg je topos na kojem je centrirana ljudska nada. U bolje sutra ili u nešto snoškarenja uveče, svejedno. Na trgu se ljudi susreću, gledaju u oči, te kolektivno delaju i dele svoje nade, želje, strahove i strasti.

Arapska reč za trg je majdan. Samim tim, i persijska, indijska, pakistanska, iranska, turska, jermenska, gruzijska i, kako učimo ovih dana – ukrajinska. Na Trgu ili Majdanu nezavisnosti u Kijevu, simbolično prozvanom euromajdan (a bivšem Trgu Oktobarske revolucije), donedavno je vođena borba za budućnost celokupne i preširoke Ukrajine. A kameni pločnici ovog trga ostali su natopljeni krvlju ljudi sa obe strane barikada. Uzgred, arapska reč „majdan“ je i nastala od reči za kamenolom. Dok reč „majdan“ postoji u ukrajinskom, ali ne i u ruskom jeziku, što celoj stvari daje posebnu političku dimenziju, uz neizbežnu istorijsku ironiju. Nije li sve to beskrajno neobično i zadivljujuće, upravo koliko i tragično? Televizijske i novinske izveštaje iz Ukrajine u poslednjih nekoliko nedelja pratile su dve karte. Jedna, karta čitave Ukrajine, po sredini i precizno bolno podeljene države na dva različito ofarbana dela po kojem god kriterijumu poželimo: jezičkom, političkom, ekonomskom, kulturnom. I druga, višestruko zumirano, gradska mapa kijevskog Trga nezavisnosti i okolnih ulica – kao mapa epicentra ili sublimacije svih ovih društvenih podela. Sa simboličkim vatrama na tačkama gde su najveći okršaji i gde se gube životi. Sudbina nacije koncentrisana u par gradskih blokova.

Javni gradski trg je epicentar društvene eksplozije. Od prvih gradskih trgova, pre oko 6000 godina, kao prostih raskrsnica važnih trgovačkih puteva ali i susreta sa strancima i drugim kulturama, te raskrsnica izuma, ideja i novih pogleda na svet. Na trgu je paradno bila prikazivana državno-vojna moć na zemlji, kao što je tik do trga bila koncentrisana i vera u natprirodno, sa tornjevima hramova i crkava koji se pružaju ka nebu. I u debelo ograđenim i gusto koncentrisanim gradovima, uvek je bilo mesta za javni trg – ako se životni prostor želeo smatrati gradom, to jest. Trgovi su mesta za prikazivanje i bogatstva i siromaštva, za disperziju kako hleba, tako i igara. Na njima su organizovane trke konja i borbe bikova, ali i javna vešanja i druga čerečenja prekršilaca moralnog poretka. Majdani su oduvek i prostori održanja neformalnog ali nimalo manje ubojitog poretka zajednice – mesta širenja informacija, gradskog ogovaranja i trača.

Ali istinsko značenje reči arapske majdan – kao i grčke reči agora – jeste demokratsko. U njemu su sadržani i susret, šetnja, razgovor, dogovor, razmena ideja, performans, akcija i protest, dakle, sva ljudska subverzija, haos i sloboda koncentrisane na jednom mestu. I ovom značenju su ostali verni i majdan Tahrir u Kairu, kao i majdan Taksim u Istanbulu, u svojim nedavnim izlivima građanskog nezadovoljstva i pobune. S druge strane, ovoga je i te kako svesna vlast. Još je baron Osman, po naredbi Luja Napoleona, sredinom 19. veka rekonstruisao Pariz u grad prelepih i funkcionalnih širokih bulevara kakav poznajemo danas. U svojevrsnu palatu na otvorenom prilagođenu željama nove srednje klase, umesto dotadašnjih srednjovekovnih slamova. Razlog tome, osim Osmanove korupcije sa tadašnjom građevinskom mafijom i neanticipirane opsade turista koji su poželeli minijaturnu Ajfelovu kulu na svom privesku za ključeve? Izgradnja grada sa ulicama po kojima će biti prostorno nemoguće organizovati barikade i pobune, odnosno po kojima će svaka vojna baterija moći brzo da počisti stvari. Naime, Francuska, a farsični Luj Napoleon posebno, bili su umorni od revolucija.

Prepoznajući takvu urbanističko-političku podvalu, Džejn Džejkobs se jedan vek kasnije borila da otera posve funkcionalni autoput podalje od parka na Trgu Vašington u Grinič Vilidžu na Menhetnu. I da, pišući aktivistički sjajnu „Smrt i život velikih američkih gradova“ 1961. godine, zadrži male, mešovite i žive urbane zajednice i lokalne trgove, umesto izolovanih, veštačkih i beživotnih urbanih prostora. Još je veća podvala u slučaju grandioznih totalitarnih trgova poput Trga Kim Il-Sunga u Pjongjangu ili trga Tijanmen u Pekingu. Upravo suprotno originalnoj funkciji trga – njihova namera je da budu lišeni javnog života i svakog urbanog smisla. Da budu opustošeni i da budu neurbani. Naime, kada su trgovi uspešni u svojoj urbanoj funkciji, oni će uvećavati prilike i mogućnosti građana da učestvuju u javnom životu. Kada to nisu, oni će ih u tome sprečavati. I zato, koja će biti sudbina Majdana nezavisnosti u Kijevu?

Jer, kao što je ubrzo postalo poznato, nema dobrih i loših momaka u političkom haosu i socijalnom kolapsu u Ukrajini. Ona ostaje podeljeno društvo sa mnogim teško premostivim nedaćama, u procepu između suprotstavljenih interesa drugih i sa neizvesnom budućnošću za sebe. Što je situacija u kojoj najgori po pravilu isplivaju na površinu, halapljivo gutajući kratkoročne dobiti pohovane u ekstremnim idejama i praksama. Kada je reč o konkretnim sukobima na Majdanu nezavisnosti, s jedne strane je (bio) vojnopolicijski aparat korumpiranih rusofilskih lopurdi i tajkuna, a sa druge su (bile) naoružane bande ukrajinskih nacionalista i čistokrvnih fašista. Pristojan čovek tu nema pravog izbora, niti prave strane. Osim – samog Majdana nezavisnosti. Trga koji je na tom mestu najkasnije od 10. veka i koji je samo u novijoj istoriji bio središte masovnih protesta protiv Leonida Kučme, zatim Narandžaste revolucije, ali i brojnih studentskih i radničkih protesta, kao i štrajkova glađu. I kojeg su gradonačelnici redovno zatvarali „zbog građevinskih radova“ svaki put kada je postajalo politički gusto.

Održavati i periodično osnaživati agorafobiju političke klase je preduslov slobode. Istinski gradovi, a Kijev to jeste, su i infrastrukturno opremljeni da odišu slobodom. Čak i kada su njihovi građani i/ili njihova vlast na to zaboravili, pa dotična gleda u Moskvu, dok im prvi zig-hajluju. Uprkos tome, postoji bliska veza između javnog prostora i građanske kulture ili istinski demokratske politike. Slobodno i neometano kretanje ljudi po otvorenim i uređenim javnim prostorima ohrabruje urbane vrline, različitost i toleranciju, kao i istinsku pobunu protiv represije i nepravde. Dinamika javnog okupljanja sa ljudima koje ne poznajemo, sa strancima i svakakvim čudacima, oslobađa. Dok su gradski hedonizam i dokolica subverzivni od Vavilona i antičke agore naovamo – od Atine i Rima, preko Bagdada i Firence, do Londona i Njujorka. Jednom rečju, živi, vibrantni trg ohrabruje urbano iskustvo, u onom dobrom i kosmopolitskom a ne uskogrudom ili snobovskom značenju te reči. I zato, kakav god da je karakter ukrajinskih protesta i pobuna, a jasno je da u njima nema pobednika, važno je da pobedi trg. Živeo majdan.