Vratimo film i prisetimo se svakodnevnih reklama sa telom Borisa Tadića u šorcu pred nekakvim koševima, kao i sulude ideje da seljaci vole da im beogradski mangupi maze krave i dele savete o uzgoju voća i povrća. Dok je glavna teza, kao i toliko puta dosad, bila ona o „manjem zlu“. Svi je dobro poznajemo, a i dalje čini da se osetimo nelagodno kada poželimo da pohvalimo neki potez sadašnje vlasti. Interiorizovali smo je poput kontrole sfinktera ili kombinacije boja koje nikako ne idu zajedno. Mogućnost dolaska Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića na vlast upoređivana je sa epidemijom smrtonosnog gripa nakon nuklearne bombe izazvane nestašicom nafte i hrane. „Naše bitke nisu oružane, ali ako na vlast zasednu naprednjaci, ni takve nisu isključene.“ Prosto, biće belaja.

Strah je snažan motivator, a strahovlada još snažniji. Činjenica je i da se bivši radikali zaista nisu mnogo trudili da te strahove odagnavaju, uprkos našminkanim bilbordima i smirenosti dvojca Toma-Aca koje se ni budistički monasi ne bi postideli. Konačno, naprednjaci su zaista bili formirani kao interesna grupa zainteresovana jedino za dolazak na vlast, odnosno kao svojevrsni Frankenštajn sa dobro ozvučenim crevima gladnim položaja i moći. Diletantizam mnogih dobro poznatih njuški u ovim redovima je zaista bio toliki da su demokrate u poređenju sa njima zaista izgledale kao skup dobitnika Nobelove nagrade iz fizike na ekskurziji u Briselu.

Ali šta je bilo posle? Rušenje političke kule od karata izazvane izbornim padom njenog potpornog kralja, kraljice, žandara i džokera istovremeno, Borisa Tadića, obilo se o glavu kreatorima politike manjeg zla. U najboljoj tradiciji poznatog drvenog oružja starosedelaca Australije. Jer se upravo taj režim, uz svesrdnu pomoć nove vlasti, počeo (raz)otkrivati kao bespovratno iskvaren i besramno kukavički. I čiji neodbegli ostaci deluju jadno poput sifilističnog slepca koji grli svoje pregaženo kuče, prethodno nahranjeno hrčkom trogodišnje devojčice bez roditelja na kiši. Dakle, kao vlast oportunih birokrata koji bi i da stisnu i da prdnu, svesno izgubljena u nekakvoj lažnoj pristojnosti. Zaokupljena praznoslovljem koje je nesklono bilo kakvom riziku, dok vreme samo rizike i zahteva. I samo zato novi fiks pričom o manjem zlu nije bio zadovoljio venu biračkog tela Srbije. Kao što svaki zavisnik zna, tolerancija je kurva i košta sve više.

Razodevanje od samog početka nagog cara pokazalo je i celulit na zadnjici dobro ugrejanoj foteljom i mošnice malog obima i skromnog sadržaja pred političkim izazovima. Pokazalo se i da je to „manje zlo“ zapravo bilo (naj)manje zainteresovano za etičke probleme, a mnogo više za popularnost i piplmetre. I da ko to još nije uvideo boluje od školskog primera Stokholmskog sindroma. Oboljenja što osobama koje su u naše ime izgubile naših prvih deset godina u 21. veku mentalno produžuje život koji je odavno na aparatima. Zbog svega ovoga, beli listići sada deluju kao vizionarski čin, a izjave Vesne Pešić i Nenada Prokića kao aktivnosti osoba u posedu kristalne kugle koja predviđa budućnost. Naravno, nikakve paranormalnosti ovde zapravo nema, radi se jedino o našoj sopstvenoj pristrasnosti jer je sumrak idola nazvanih manjim zlom ipak traumatičan čin. Dok videti dalje od priprostih političkih granica zahteva dodatni trud.

Dakle, sami smo poverovali u laž da nas samo jedna politička klika može približiti Evropi, pa smo i sami krivi što je ta klika to zloupotrebila. Zapravo, bogato zloupotrebljavala tokom većeg dela prve decenije 21. veka. Tapiju na veliku, istorijsku ideju o pripadnosti Srbije Evropi nema nijedna politička partija ni u jednom trenutku političke istorije. Bono Voks je jednom prilikom naveo da je stvar „Helter Skelter“ Čarls Menson jednom zlonamerno ukrao od Bitlsa. I da je oni, U2 na izvođenju uživo, sada „kradu natrag“. Vlast naprednjaka i socijalista je robinhudovski ukrala ideju Evrope od demokrata i podelila je svojim glasačima. Dakle, siromašnima.

I, kada se ratna magla političke kampanje razišla, ko je zaista manje zlo? Odnosno, ko su (bili) ti samozvanci koji su nas konstantno branili od većeg zla? U jednoj razmeni u kojoj je potrošnu robu činio naš život. Da li su to čitači Đinđićevih citata sa mobilnog telefona u nestabilnim štiklama i slična mladoliderska banda sa kragnicom ispod džemperka? Da li smo zaista mogli poverovati da nas oni mogu izbaviti od zla? Jer, pokazalo se ne samo da ne znaju već i da nemaju ni sluha ni organe za to. Kao što smuđ ne može da trči, kao što je mačka netolerantna na laktozu u mleku, ma šta nam crtani filmovi govorili. Politički mediokriteti koji teže da tranzicija traje večno, a i oni sa njom, jer su zapravo polusvet čije je postojanje proizvod greške u fabrici kondoma. Paradigme dobrog zeta u priprostoj viziji staramajke, glumci sa reklame za kredit iza koje se kriju pljačka i skaradni javašluk. Sveopšta inkluzivna manifestacija u kojoj se više ne zna ko je lice sa posebnim potrebama.

A zašto je ovo važno? Na nekim sledećim izborima nije isključeno da će mantra o manjem zlu ustati iz groba. Samo što će u tom rimejku „Noći živih mrtvaca“ ili sličnog filma o zombijima uloge verovatno biti drugačije podeljene. Kao i ulog. Naime, rizik je zapravo popriličan i nije van pameti pretpostaviti kako će ovaj put naprednjaci i socijalisti skrušeno priznavati svoje greške, ali će specijalni začin u toj igri biti baš travka manjeg zla. „Da, mi smo svakakvi (uostalom, samo pogledajte Milutina Mrkonjića), ali smo ipak manje zlo od ovih demokrata. Biće auto-put dogodine.“ Na tom smo užetu već visili i dosta je za jedan život. A ako toga ne bude, biće to velika stvar u političkom sazrevanju, kako javnosti tako i političkih aktera.

Dakle, bez obzira na položaje Kosova u Srbiji ili van nje, kao i na položaje Miškovića u zatvoru ili van njega, bilo bi plodotvorno da kao čisto politička posledica ove vlasti bude bar ta jedna stvar. Stanje u kojem je konačno prestalo da bude važno samo to da smo „na dobrom putu“ i da je naš šofer najlepši u regionu, a i šire. Da vešto i uspešno zaplašivanje drugima ne bude dovoljno dobar razlog za politički izbor. Drugim rečima, jedan sekularni i nemitološki zavet prema kojem ćemo obnavljati političke „ugovore o delu“ samo onim izvođačima radova koji su to delo iz ugovora i ispunili. A ako nisu, da ćemo ih menjati zauvek, do besvesti i natrag, sa nasiljem ili bez njega, sve dok firmu „Srbija“ ne postave na koliko-toliko zdrave nogare. Dok preko pravog ili krivudavog puta, svejedno, već jednom ne stignemo na zadato odredište života vrednog življenja.