„Redov Bili“: Kako je lenji vojnik postao legenda američkog stripa

Na fakultetu je bio jednako lenj kao što će kasnije biti u vojsci. Vozio je dotrajalu krntiju od automobila i bio je zvezda atletskog tima (očigledno zahvaljujući stipendiji), a uz to je pušio lulu, piše Večernji.hr.

Dana 13. marta 1951. godine, tokom prve godine izlaženja stripa, Bili je napustio fakultet i prijavio se u američku vojsku, gde je ostao sve do danas. Vojsci se pridružio kako bi pobegao od svoje ljutite i ljubomorne prve devojke Baz, kao i druge devojke koja ga je proganjala.

Bio je to jedan od retkih stripova čiji je glavni junak bio vojnik, a glavna pozornica vojna baza. Zapleti u stripu više su govorili o luckastom, iritantnom i ponekad dirljivom ljudskom ponašanju nego o bilo čemu specifičnom za život u uniformi. Bili je podjednako mogao biti smešten u kancelariju, bolnicu, studio ili neki drugi organizovani prostor.

Većina humora u stripu „Redov Bili“ vrti se oko nesposobnih likova smeštenih u kampu Svo mpi. Vojnik Bili je lenj tip koji obično drema i izbegava posao, pa je često meta verbalnih i fizičkih ukora svog nadređenog podoficira, narednika Snorkela. Likovi nikada ne učestvuju u pravim borbama, već u lažnim bitkama i vojnim vežbama.

Glavni lik i nosilac imena stripa, beskorisni zabušant i večita lenština, poznat je po neposlušnom stavu. Oči mlitavog, nespretnog, dugonogog i pegavog Bilija uvek su skrivene, bilo pokrivalom za glavu ili, u retkim slučajevima kada ga nema (na primer pod tušem), njegovom kosom. Prikazan je sa šeširom ili šlemom koji mu prekrivaju čelo i oči. Čak i kada je na odsustvu, njegova „civilna odeća“ uključuje šešir nošen na isti način. Stručnjak je za kamuflažu jer se često krije od narednika Snorkela.

Bilijev vodni narednik i glavni protivnik, uveden 1951. godine, poznat je po tome što ga često prebija iz bilo kog razloga koji mu padne na pamet, ostavljajući ga kao bezobličnu masu. Debeo, krivih zuba i nagle naravi, narednik može biti i namćorast i sentimentalan.

Njih dvojica dele neprijatno savezništvo koje ponekad graniči sa iskrenim (iako neravnopravnim) prijateljstvom. Uprkos mrzovoljnosti i komandantskom stavu, narednik ima i nežnu stranu, koju uglavnom skriva. Poznat je i po prostakluku u poređenju sa ostatkom postave.

Narednik Snorkel ima ljubimca, psa nalik buldogu po imenu Oto, kojeg oblači u vojnu uniformu. Oto žestoko štiti narednika i gaji posebnu netrpeljivost prema Biliju. U početku je bio običan pas koji je hodao na četiri noge, ali je Mort Voker kasnije odlučio da ga učini sličnijim čoveku, verujući da će tako biti još smešniji.

Brigadni general Ejmos T. Haftrek komandant je kampa Svompi. Nesposoban je, frustriran, sklon alkoholu i u braku je sa suprugom Martom. Ima čak i „Klub obožavalaca generala Haftreka“ (sa jednim članom). Inače, half-track je vrsta vojnog vozila.

Gospođica Baksli, Haftrekova bujna plavokosa sekretarica, pokazuje interesovanje za Bilija i kasnije mu postaje devojka, ali je stalno progoni Kiler, drugi vojnik. U grupi likova nalazi se i poručnik Soni Faz, veoma mlad, preterano revan i opsesivno pedantan.

Robuje pravilima i pokušava da impresionira nezainteresovane nadređene (naročito Haftreka), kao i da svoje podređene „trlja o nos“ svojim uspehom. Mort Voker je rekao da je lik i ličnost poručnika Faza oblikovao po sebi, jer je nakon završene oficirske obuke i sam sebe shvatao previše ozbiljno.

Tu je i narednik Kuki, koji priprema sumnjiv jelovnik u vojnoj menzi. Ne sprovodi gotovo nikakve sanitarne mere pri pripremi hrane osim što nosi kuvarsku kapu, a gotovo uvek se pojavljuje u potkošulji.

Među likovima su, naravno, i vojnici: Kiler Diler, ozloglašeni ženskaroš i Bilijev čest kompanjon; Zero, krezubi i naivni seoski mladić koji naređenja i komentare shvata doslovno i gotovo sve pogrešno razume; logorski intelektualac Plato, koji nosi naočare i sklon je pisanju dugih, analitičnih i često filozofskih grafita.

Nazvan je po Platonu, ali je zasnovan na Vokerovom prijatelju i kolegi Diku Braunu. Povremeno se pojavljuje i vojnik Kozmo, lokalni „sumnjivi preduzetnik“ i prevarant u kampu Svompi, prepoznatljiv po naočarima za sunce.

Crni oficir poručnik Flep debitovao je 1970. godine, u vreme kada su se nebeli likovi počeli u većoj meri pojavljivati u popularnoj kulturi. U početku je nosio afro-frizuru, ali ju je kasnije obrijao jer su novi propisi to zabranjivali.

Često ga se može videti sa bradom i uglavnom je potpuna suprotnost poručniku Fazu, iako imaju isti čin. Voker je stvorio Flepa kao odgovor na kritike da je čitava postava stripa bila belačka. Flepova etnička pripadnost ubrzo je postala nevažna.

Poput Faza, Zera, Ota, vojnog sveštenika i generala Haftreka, likovi u stripu postali su šahovske figure u dobro odigranoj partiji; pomerite li jednog prema drugom, nešto će se dogoditi. Završnica više nije bila duga igra materijala iz pedesetih i šezdesetih godina, već jednostavna situacija sa širokom poentom: brz smeh i ništa više.

Međuigra između Bilija i njegove ekipe – narednika Snorkela, generala Haftreka, poručnika Flepa, gospođice Baksli, vojnika Kilera i mnogih drugih – omogućila je milionima čitalaca, naročito Amerikanaca, da usvoje vojnu ikonografiju i vokabular.

Tokom svih godina strip „Redov Bili“ služio je kao jedan od najprometnijih mostova između civilne Amerike i vojske. To čini i danas. Iako je to teško kvantifikovati, može se reći da su stepen i vrsta komedije usmerene ka vojsci svojevrsni pokazatelj zdravlja civilno-vojnih odnosa.

Na tom jedinstvenom spoju američke umetnosti i civilno-vojnih odnosa možemo zahvaliti njegovom tvorcu, glavnom autoru i vojnom veteranu Mortu Vokeru. Mort je regrutovan 1943. godine i prošao je obuku u kampu Čauder u Misuriju.

Kiša je padala toliko često i toliko snažno da su vojnici bazi nadenuli ime Kamp Svompi, a to je kasnije postao Bilijev dom u stripu. Nakon obuke Mort je tokom Drugog svetskog rata služio u Italiji kao obaveštajni oficir, a posle dve godine otpušten je iz službe. Nakon studija na Univerzitetu Misuri počeo je da se bavi crtanjem stripova.

Mort Voker je sredinom prošlog veka ušao u svet sindikalne distribucije stripova sa oduševljenjem jednog obožavaoca i energijom mladog čoveka. Crtao je duhovito, u stilu časopisnih karikatura sredine dvadesetog veka: krompirasti nosevi, stopala poput vekni hleba, laktovi i kolena nalik vešalicama – svaki stav i svaki lik prštali su životom i karakterom.

Razumeo je često grub proces kroz koji je strip prolazio na putu od crtaće table do novinskog papira. Dnevne novine štampale su se na brzim mašinama, pri čemu pomerene boje ili nedovoljno odštampane crne površine nisu naročito zabrinjavale ljude koji su upravljali štamparskom opremom. Smeli, direktni oblici koji su se lako čitali i dobro podnosili štampu bez većih oštećenja pomogli su da Bili postane jedan od vizuelno najupadljivijih stripova u novinama.

Voker je to radio sa visokim nivoom zanatske veštine i uglađenosti. Tokom prve decenije stripa otišao je i korak dalje. Često je izneveravao očekivanja čitalaca; imao je prostora za to. Na trećini ili polovini stranice nedeljnog izdanja novina, Bili je mogao da privuče čitaoca sa dovoljno vizuelnih i verbalnih detalja da postavi poentu, pogodi pravo u metu i publiku uvek ostavi u smehu. Strip po svojoj prirodi nije bio brbljiv. Voker se divio pantomimskom pristupu ranijih crtača i razumeo je da slika često govori sama za sebe.

Vojska nije bila zadovoljna ovim stripom tokom pedesetih godina; smatrali su da potkopava njeno dostojanstvo i tradiciju. Voker je kao inspiraciju koristio sopstvena iskustva iz Drugog svetskog rata. U stresnim okolnostima video je kako funkcioniše vojna hijerarhija. Njegovi precizno usmereni ubodi na račun vojnih slabosti ublažili su se tokom šezdesetih godina.

Smeh je, ipak, ozbiljna stvar. Stripovi poput Bitla Bejlija pomažu da se vojska makar malo približi većini Amerikanaca. Mortov humor na račun vojske počivao je na bliskosti i naklonosti. Strip je uglavnom bio izuzetno popularan i među pripadnicima vojske i među širom javnošću.

Kada je Mort Voker 1990. godine od vojske primio Sertifikat zahvalnosti za patriotsku civilnu službu, naglašeno je da je njegova „domišljatost u prikazivanju pripadnika vojske na humorističan način značajno doprinela moralu naših vojnika dok brinu o nacionalnoj bezbednosti“. Ispostavlja se da je smeh resurs nacionalne bezbednosti.

Tokom prve dve godine izlaženja „Redova Bilija“, Voker je sam obavljao sav posao na stripu – od pisanja i skiciranja do tuširanja crteža i upisivanja teksta. Međutim, 1952. godine zaposlio je karikaturistu Freda Roudsa kao svog prvog pomoćnika. Nakon toga, tokom godina, na stripu su radili i brojni drugi saradnici.

U godinama neposredno pre Vokerove smrti 2018. godine, u 94. godini života, „Redov Bili“ bio je među najstarijim stripovima koje je i dalje stvarao njihov izvorni autor. Tokom godina Mortu Vokeru pomagali su, između ostalih, Džeri Dumas, Bob Gustafson, Frenk Džonson i Vokerovi sinovi Nil, Brajan i Greg Voker, koji su nastavili rad na stripu nakon njegove smrti.

„Redov Bili“ navodno je bio poslednji strip koji je pre smrti lično odobrio Vilijam Rendolf Herst. Tokom decenija broj čitalaca neprestano je rastao, a do kraja dvadesetog veka strip je postao globalni fenomen koji je svakodnevno dopirao do više od 200 miliona čitalaca.

U tom periodu Mort je pokrenuo i nekoliko drugih stripova, uključujući „Hi and Lois“ i „Sam & Silo“. Istovremeno je uložio mnogo energije u očuvanje stripovske umetnosti i zalagao se da se stripovi ozbiljno shvate kao umetnička forma.

„Redov Bili“ učinio je Morta Vokera bogatim čovekom; deo tog bogatstva iskoristio je na veličanstven način osnivanjem ustanove International Museum of Cartoon Art 1974. godine. Nastavio je da legitimiše strip kao umetničku formu i odaje priznanje umetnicima koji su ga nadahnuli, istovremeno skrećući pažnju na mlađe autore iz celog sveta, čiji rad još nije bio dovoljno poznat u Americi.

Početkom dvehiljaditih spojio je svoju zbirku sa kolekcijom Univerziteta Ohajo Stejt (OSU). Ta kolekcija i danas se tamo nalazi, a stripovi su dostupni javnosti u Muzeju i biblioteci stripa Bili Ajrlend (Billy Ireland Cartoon Library & Museum). Taj plemeniti poduhvat predstavljao je važan čin očuvanja baštine stripovske umetnosti i njenog približavanja javnosti.