Uključujući tu i štampu, internet portale i njihove anonimne komentatore sa ove strane Drine. „Ćevapi zatvorili Mekdonalds u Banjaluci“, „Roštilj privlačniji od hamburgera“ i slične varijacije na zluradu temu bile su tupavi i neuki lajt-motiv navijačko antiameričkih tekstova i komentara. Iako je bez posla ostalo 34 radnika, oni su zanemarljiva kolateralna šteta u nečemu što se percipira kao kolektivno pokazivanje srednjeg prsta simbolu američke imperije spakovanom u aranžman od hamburgera, pomfrita i koka-kole. Zbog toga se i ćevapčići (naravno, banjalučki – nipošto sarajevski) toliko uzdižu kao prikladniji i politički korektniji kontrapunkt zloj i naopakoj Americi, odnosno kao mitologizovani simbol etnonacionalističke tradicije i nasleđa pred izazovima globalizacije.

Tada će pojedini obradovani pojedinci šatro nepristrasno upućivati na nekakvu nadnaravnu nezdravost i šećernu prezasićenost burgera iz „Meka“. Kao da se stanovnici Banjaluke inače svi do jednog hrane isključivo organskim voćem i povrćem, broje kalorije, džogiraju i idu na pilates. Tipičan je i mit ili urbana legenda o misterioznim sastojcima ovih burgera pred kojima mašta redovno poludi – soja, mast, celuloza, crvići, psi i mačke, vrapci i kanarinci, ragastovi iz Černobila – odaberimo po volji. Upravo zbog ovih sumnji, kao i zbog uređenog društva iz kojeg Mekdonalds potiče, ovaj lanac restorana uredno objavljuje listu sastojaka svakog pojedinačnog artikla na svom meniju. I to na sajtu kompanije, u PDF-u, svima na uvid. I, prilično razočaravajuće, konkretna „pljeskavica“ hamburgera u Mekdonaldsu sačinjena je jedino od 100 odsto goveđeg mesa, uz dašak soli i bibera, bez aditiva i bez „veštačkih“ ukusa. A da li možda, ovako naprasno zainteresovani za sitna slova po ambalaži, znamo šta tačno ide u banjalučke ćevape po prčvarnicama koje ih valjaju? I da li dotični čuvari vatre nacionalne tradicije u komadiću mešanog mesa osećaju obavezu da ih objave – ili oni u njih guraju razne dodatke, sojine ljuspice, iznutrice, kosti, skrobove i ostale kurje oči? Jer i jedni i drugi su podjednako motivisani profitom – ali je pažnja i kontrola potrošača uporno okrenuta samo na korporaciju. Zabibereno teorijom zavere i političkom ideologijom.

Drugi će u neuspehu banjalučkog Mekdonaldsa videti uspeh borbe protiv kapitalizma i globalizacije, odnosno protiv američkih eksploatatora srpskog prekodrinskog proletarijata. I, tako je, uslovi rada u ovom lancu brze hrane širom sveta nisu za pohvalu. Ali su iznova dramatično pošteniji i humaniji od onih u gotovo svim prodavnicama nacionalno ispravne brze hrane. Da li su pseudolevičarski protivnici američkih globalnih korporacija nekada ušli u koju lokalnu roštiljariju i ćevabdžinicu kakve niču na svakom ćošku? I tamo se istinski suočili sa svim tim (najčešće) radnicama koje se bez trunke odmora znoje dok satima stoje pred vrelim roštiljem i nervoznim mušterijama, čiste, spremaju, peku i vraćaju kusur, i to na crno, bez doprinosa i zdravstvenog? Otuđene od proizvoda svog rada, od ostalih radnika, i od svoje generičke suštine? „Šta ćete od priloga?“ „Proletersku revoluciju i urnebes, molim“. A globalizacija je i onako odavno stigla, samo što nema uvek svetleću reklamu. Roba osmišljena ili proizvedena negde drugde neodvojiva je od našeg svakodnevnog iskustva, od odeće i mobilnog telefona do kafe i cigareta. Uostalom, šta mislimo ko nam je uvalio famozni ćevap kao izvor nacionalnog ponosa, ako ne još jedna tuđa i globalizujuća imperija? Počinje sa „O“ a završava se sa „-tomanska“, za one što su spavali na času. 

I zato su sve ovo loši izgovori loših đaka. Istinska radost zbog zatvaranja kapija Mekdonaldsa je u politički generisanom antiamerikanizmu. Koji je reakcionaran, ksenofoban, uskogrud i zagledan jedino u svoj pupak. Bilo je par komentatora koji su posve neutralno komentarisali celu gužvu rečima: jebiga, bilo je nam skupo. Ovo je i objašnjenje koje je naveo menadžment kompanije („poslovni razlozi“). I između te dve zemičke leži mesnati razlog ili stvarna paradigma društvenog problema zbog zatvaranja Mekdonaldsa. Naime, kao što dobro zna svako ko je guzicu pomerio bar malo zapadnije od Balkana – Mekdonalds je najjeftinija prehrambena roba po ulicama zapadnih gradova. Sa izuzetkom turskog kebaba, što je takođe ilustrativno. U popodnevnim časovima, u evropske „Mekove“ odlaze jedino turisti sa slabom bešikom, drogirani studenti, siromašni, pijanci i beskućnici. Čak je i poslovni svet koji „živi brzo“ pronašao bolju alternativu. Ljudi koji jedu u „Meku“ nisu bogataši, već depresivna ili gojazna ekipa koja mrzi svoje živote i odraze u ogledalu. S druge strane, društva kojima je hamburger iz Mekdonaldsa „preskup“ – zapravo su društva koja su krajnje siromašna i bedna. U razvijenom svetu, ovaj lanac brze hrane nikada nije bio luksuz, već jeftino grešno zadovoljstvo koje ga je i učinilo uspešnim. I zbog toga zatvaranje Mekdonaldsa u Banjaluci, kao i posvud po Balkanu, nije nekakva pobeda malog čoveka i lokalnih proizvoda pred inostranom i zlom korporacijom. Već naš kolektivni ekonomski i civilizacijski kolaps.

Jer Mekdonalds jeste i simbol. Koji je fizički stigao u Beograd još 1988. godine, čime je Jugoslavija postala prva socijalistička zemlja na svetu u kojoj je otvoren ovaj lanac brze hrane. I sledeće godine je bio svetski rekorder po broju usluženih gostiju (dva miliona Jugoslovena). Uzgred, Koka-kola je došla čak dve decenije ranije, 1966. godine, nakon Brionskog plenuma i ubrzanog otvaranja ovog društva prema Zapadu, odnosno prema modernizaciji u zapadnom ključu. Ovo društvo je svojevremeno bilo ponosno na tu činjenicu. S pravom, jer je bilo prvo u tome, bar u poređenju sa sebi sličnima. Ponosili su se čak i navijači beogradskih fudbalskih klubova, uzvikujući po stadionima u Zagrebu i Splitu da „Mi imamo Mekdonalds, mi imamo Mekdonalds, a gde je vama?“. Dok ga danas isti ti razbijaju nakon nacionalističkih mitinga. Šta se dogodilo u međuvremenu? I ne, nije to što smo saznali da ove namirnice nisu najzdravije za uneti u telo. A i nepoverenje i nelagoda zbog velikih korporacija su jedno, ali jeftini antiamerikanizam nešto sasvim drugo.

ekdonalds jeste najuspešniji i najdominantniji belosvetski lanac brze hrane, sa svim svojim prednostima i manama. Ponositi se ovim restoranom u svom jugoslovenskom dvorištu značilo je ponositi se činjenicom da smo integralni deo tog belog sveta. Radovati se njegovom zatvaranju, znači radovati se jedino sopstvenom zatvaranju. Odnosno izolaciji u granicama koje su opasane sopstvenim bazdom, toplinom ustajale baruštine ili svinjca izmišljene posebnosti. Kao i igrati se hladnog rata kada ga niko ne zakuvava i nuditi gvozdenu zavesu kao besplatni prilog. Jer, za zrela i odrasla društva, kao i za takve pojedince, kul je pripadati ili bar hvatati korak. Nezrela i nedorasla društva su ta koja se tinejdžerski bune i glume nezavisnost i bunt, misleći da sve znaju i rade najbolje.

Dakle, ono što razni Petri Petrovići sa uplatnica ne kapiraju je sledeće: ćevapi nisu nikakav kontrapunkt hamburgerima. U gradu koji drži do sebe, (moraju da) postoje brojne nacionalne kuhinje – američki burgeri, kineske nudle za poneti, bliskoistočni falafeli, italijanske paste, japanski sušiji, meksički buritosi. Uključujući tu i njihovu varijantu brze hrane. I kao što nema istinskog grada (kao istinskog reprezenta društva) bez tramvaja, katedrale i pozorišta – nema ga ni bez Mekdonaldsa. U savremenom, globalnom dobu, sveprisutni „Mek“  je sine qua non urbanineta, dopadalo nam se to ili ne. I zbog toga je bez Mekdonaldsa Banjaluka (p)ostala palanka. Ko se tome može obradovati? Osim političara koji su kvalitetno ubedili građane u mit o američkom hamburgerskom đubretu i srpskim vanserijskim pljeskavicama, da bi palankom lakše upravljali, naravno. Srećom, neodoljivi ukus ugljenih hidrata, masti i krckavosti pomfrita „iz Meka“ ostaće trajni porok i tako predivno niska strast svakoga od nas neopterećenog jeftinom politikom i nacionalnom mitologijom. Kao i simbol kosmopolitske želje za pripadanjem planeti prošaranoj Mekdonaldsima i ostalim lancima nenacionalne hrane sumnjivog ili nesumnjivog kvaliteta, a ne samo svojoj selendri. Ono globalno selo je, naprosto, raznovrsnije i uzbudljivije.