Mi, kiborzi? 1

Ovaj legendarni suosnivač Majkrosofta, milijarder i filantrop postao je vodeća zvezda tekućih teorija zavere, daleko prešišavši 5G mrežu, Džordža Sorosa, Jevreje, masone, Iluminate, Bilderberžane i ljude-reptile.

Za par meseci, Gejts je u medijima kao tvorac novog koronavirusa bio zaveraški spomenut čak 1,2 miliona puta, što je za trećinu više od naredne zavere po popularnosti (spomenute 5G).

I sad, prema ovim zaumnim zlomislima, Bil Gejts nastoji da – mikročipuje sve ljude na svetu.

To jest, da preko vakcine implantira nekakve čipove u ljudska tela, a koji bi mu omogućili da prati, nadzire ili čak kontroliše stanovništvo planete.

Dosadne činjenice su takve da on baš nikad nije ni predložio ni finansirao implante za bilo kakvo nadziranje i kontrolisanje. Ali, koga još danas briga za činjenice?

Ono što zaveraška ekipa sa alufolijom na glavi koristi za svoje pseudoargumente jeste jedna pilot-studija naučnika sa MIT iz 2019, a koju je (kao i hiljade drugih) bila finansirala Fondacija Bila i Melinde Gejts.

I fondacija koja izdašno, hrabro i humano finansira globalnu vakcinaciju ili to neko spašavanje miliona ljudskih života.

U ovoj studiji, spekuliše se o tehnologiji koja bi ostavljala nevidljivi trag na koži vakcinisanim osobama, radi efikasnijeg registrovanja onih koji jesu i onih koji nisu prokuženi od zaraznih bolesti.

Sve to zato što nedostatak standardizovanih medicinskih kartona otežava praćenje(opa!) imuniteta ljudi širom sveta, a posebno iz Trećeg sveta.

Jer zaista, ko od nas tačno zna od čega jeste ili nije vakcinisan kao dete, i gde mu je uopšte medicinski karton? U tom smislu je i sam Gejts govorio o potrebi za digitalnim medicinskim kartonima ili identitetima (nalik na naš lični Fejsbuk profil, samo o zdravlju).

Studija je bila teorijska, razmatrana tehnologija pasivna, i u njoj nema ni reči o nekakvom uređaju za praćenje lokacije ili ponašanja, zlo i naopako.

Bio bi to otprilike kao onaj analogni ožiljak ili pečat koji na ramenu već nosimo svi mi rođeni kao Jugosloveni, i koji je nam je ostao od BSG vakcine protiv tuberkuloze. Samo – nevidljiv, osim pod infracrvenim svetlom.

Ali džabe: fekalija je pogodila ventilator.

Jer Bil sa Melindom mu Gejts hoće da nam ubaci nekakav čip pod kožu! Kašljucavi Windows XP, prokleti Word, mrski Excel ili odvratni PowerPoint, šta li? Za pojedince sa religijskim softverom instaliranim u glavu, u pitanju je ništa manje od satanskog Žiga Zveri iz novozavetnog Otkrivenja Jovanovog (13: 14-18).

Mi, kiborzi? 2

Ko bi, dođavola, pomislio da je jedan kratkovidi štreberko, bez fakulteta ali sa podosta novca na računu – personifikacija Sotone lično?

Za mnoge narajcane prepisivače koji su bežali sa časova matematike, fizike i informatike, Gejts to očigledno jeste.

Međutim, za one koji su skloniji naučnoj fantastici, a ne verskom fundamentalizmu, cela ta izmišljena drama sa mikročipovanjem predstavlja jednu drugačiju vrstu pretnje.

I opasnost da će ljudi tada postati – kiborzi. Čekajte, šta?

Kiborg je pojam nastao još davne 1960, od prvih slova iz sintagme ibernetski organizam (kib-org).

I odnosi se na ljudski organizam ili organsko telo koje je sjedinjeno sa nekakvom tehnologijom, veštačkim komponentama, sintetičkim materijalima i slično.

Drugim rečima, kiborg nije robot, već čovek-mašina.

Dakle, ljudsko biće, ali sa poboljšanim ili unapređenim fizičkim karakteristikama uz pomoć tehnologije. A što mnogima romantičarski deluje distopijski i zastrašujuće.

Prisetimo se samo šoka sa pratećom nevericom kad u prvom Terminatoru (1984), Švarceneger pocepa kožu sa podlaktice da bi bioskopskoj publici pokazao svoj skelet od hromiranog čelika.

Da li nas to onda očekuje kiberpank budućnost nalik na Blejd Raner (1982), sa trajnim mrakom i kišom, sveprisutnim neonskim reklamama, društvom kojim vladaju zle korporacije, i bez jasno vidljive granice između mašina i ljudi?

Pa, biće da je ta budućnost već uveliko stigla.

Jer, evo vesti koju nam niko nije saopštio: Svi smo mi već postali kiborzi. Ali, nije to ništa loše. Nisu li već kiborzi svi oni ljudi sa ugrađenim pejsmejkerom?

Dakle, osobe sa veštačkim uređajem ili mašinom koja se (još od 1958) ugrađuje u ljudsko telo da bi strujom stimulisala rad biološkog srca? Svake godine implantira se oko milion ovakvih uređaja u ljude, pardon, kiborge.

Zatim, šta su ljudi sa slušnim aparatima, veštačkim protezama umesto udova, ili veštačkim mrežnjačama u oku, ako ne – kiborzi?

Od devedesetih se u ljude ugrađuju i neurostimulatori ili pejsmejkeri u glavi, koji implantiranim elektrodama stimulišu određene delove mozga (npr. kod obolelih od Parkinsonove bolesti). Sve ove mašine u telima poodavno spašavaju, olakšavaju i poboljšavaju ljudske živote.

A kiborzi smo i svi mi ostali, živi i zdravi.

O tome je u svom kultnom Manifestu Kiborga, još pre 35 godina, pisala istaknuta američka sociološkinja, feministkinja i posthumanistkinja Dona Haravej.

Biti kiborg ne znači samo nositi pejsmejker u grudima, protezu od čelika umesto kostiju na nogama ili pak Gejtsov mikročip od silicijuma ispod kože.

Mi postajemo kiborzi i kada naprosto – obujemo sportske patike. Tada na svojim stopalima takođe nosimo jedan tehnološki produžetak za udove koji poboljšava naše biološke performanse, zar ne?

Dodatak koji je od laganog sintetičkog materijala, sa vazdušnim đonom, i koji omogućuje da hodamo ili trčimo brže, jače i bolje nego što je to prirodno ili bosonogo.

Naravno, i osoba na biciklu ili u automobilu jeste spoj čoveka i mašine (nazvana ozačem), a koja prevazilazi biologiju i ostvaruje jedno sasvim neprirodno ubrzanje onog prirodnog kretanja.

Invalidska kolica su naši točkovi, a avioni naša krila, koje takođe biološki nemamo i nismo ih prirodno evoluirali.

Da bismo zaista bili kiborzi, ne trebaju nam ni veštačke i visokotehnološke mrežnjače u oku. Dovoljna su i puka kontaktna sočiva, pa i obične naočari na nosu.

Jer i one su precizni optički ili tehnološki dodatak našim telima, a zbog kojeg vidimo oštrije i bolje na daljinu ili blizinu.

Kao kiborzi, ne moramo da budemo Stiven Hoking koji je govorio posredstvom tehnologije. Dovoljno je da komuniciramo mobilnim telefonom.

Jer i ova je mašina učinila da nam se glas čuje mnogo dalje od prostornih i bioloških ograničenja uha i grla. Mi smo kiborzi i svaki put kad progutamo aspirin kad nas boli glava.

Sjedinjujući naša tela i njihovu prirodnu biohemiju sa sintetičkim lekom, mi takođe veštački popravljamo svoje unutrašnje (blago)stanje.

A, pornići i rijalitiji su nam svedok, popravljamo te karakteristike i silikonskim implantima po grudima, usnama ili zadnjicama.

Dakle, od bazične ishrane i reprodukcije, preko lečenja, transporta, informisanja i zabave, sve do hodanja, gledanja i izgledanja, doslovno ne postoji niti jedan aspekt modernog života i ljudskog tela koji nije posredovan tehnologijom.

Veštačko đubrivo?

Industrija hrane i lekova? Plastična hirurgija? Komunikacija na daljinu? Veštačka oplodnja?

Pa šta je onda još jedan silicijumski mikročip ili integrisano kolo u našim telima? Ništa posebno.

U modernim društvima, odnos između ljudi i tehnologije postao je toliko blizak i intiman da više zaista ne možemo da podvučemo crtu gde tačno prestaje čovek, a počinju mašina, silikon ili silicijumski čip. Pogledajmo u fotografiju nekog Aboridžina kao polugolog i bosog lovca-sakupljača iz Australije.

I uporedimo je sa fotografijom (post)modernog urbanog čoveka za računarom i sa kesicom čipsa na stolu, a koji na svom telu nosi patike, kontaktna sočiva i ručni sat, sa upaljačem, lekom za glavobolju i mobilnim telefonom kraj tela.

Zar ovaj drugi junak tada ne izgleda kao jedan hibrid tehnologije i biologije? Ili kao istinski kiborg iz budućnosti koji je nepojamno unapredio sopstveno telo i njegove sposobnosti, u poređenju sa našom prirodom?

Koja je onda suštinska razlika između zloglasnih čipova i običnih – Najki? Samo to što su prvi pod kožom, a drugi na koži na stopalima? Mikročipove koji uživo prate, beleže, čuvaju (i sam bog ili priroda znaju kome šalju) podatke o našem kretanju, navikama i ponašanjima već uveliko nosimo sa sobom.

U džepu u mobilnom telefonu, bez kojeg više i ne izlazimo na ulicu. Tada nema baš nikakve potrebe da invazivno trpamo prateće mikročipove ispod kože. I zato je krajnje besmislena, koliko i lažna, teorija zavere o Gejtsovom mikročipovanju populacije vakcinom. Svi smo mi odavno hibridi tela i tehnologije, prirode i tehnike, organizma i mašine.

Mi, kiborzi, jesmo postbiološki automati, amalgami mesa i metala, dopadalo nam se to ili ne.

I napretkom tehnologije, neprekidno dodajemo nove proteze svojim telima zbog kojih vidimo jasnije, govorimo dalje, čujemo bolje, hodamo duže, računamo lakše, pamtimo tačnije i mislimo brže, kupujući nove modele patika, automobila i mobilnih telefona.

I sve je to sasvim u redu.

Za Haravej i posthumaniste, upravo su mašine te koje npr. mogu da doprinesu oslobođenju žena, kada one zaista postanu postbiološki organizmi.

Zbog čega u Manifestu Kiborga i poručuje sledeće: „Radije bih bila kiborg, nego boginja“ (misleći tu na Majku Prirodu), te da valja ostvariti intenzivni i orgijastički užitak sa mašinama. Mi, kiborzi, hrabro brišemo zastarele granice između javnog i privatnog, uma i tela, genetike i učenja, biologije i kulture, životinje i mašine, prirodnog i veštačkog.

Ne brinimo onda previše zbog digitalnih čipova, mašina ili drugih sintetičkih uređaja u našim organizmima, ili onima izvan njih kao veštim dodacima našim telima.

Nije to ništa novo i neobično.

Kiborzi svih zemalja, opustite se.