Moda i bunt

Ovakve frizure, kako se navodi, inspirisane su „iranskom fizionomijom, kulturom i verom, kao i islamskim zakonom“, čime se „izbegavaju neprikladne frizure i podstiče islamska kultura“. I mnoge agencije su prenele ovu vest, obično u svojim bizarnim rubrikama, između vesti o automobilima na struju i ljudima koji pronalaze aligatore u svojim hamburgerima. Međutim, ležerno ošišanom Zapadnjaku je lako nasmejati se na sav apsurd najnovijeg iranskog propisa, kada se u njihovim državama „vrline“ i „kultura“ obično ne uteruju pendrekom. Ovde je reč o teokratskoj zemlji koja se diči ustavom napisanim po nekoj od popularnijih svetih knjiga na inače prezasićenom tržištu istih. Za milione ljudi koji moraju da žive pod ovakvim propisima sve je daleko od bajatog vica. Iranska milicija upada u frizerske salone, kažnjava ih ili zatvara zbog dekadencije, ukoliko šišaju „po zapadnjački“. Česte su i ulične moralne kontrole, sa sve hapšenjima ljudi čija odeća i frizura nisu po pravilima. Između ostalog, muškarcima je zabranjeno da nose kravate. Ženama je zabranjeno da nose, manje-više, sve. Uzgred, još jedan režim odlučio se na slične modno-ideološke zahvate. U Severnoj Koreji je 2005. godine bila aktuelna kampanja nazvana „Hajde da skratimo svoju kosu u skladu sa socijalističkim načinom života“, posebno apostrofirajući „negativne efekte duge kose na razvoj ljudske inteligencije“.

Još jednom: nije smešno. Veza između mode i ideologije bliska je na Zapadu, koliko i na Bliskom istoku. Naime, i ljudsko telo je (auto)reklamni prostor za promociju određenih vrednosti, ideala i načina života. I to jedan od snažnijih i vidljivijih prostora za takve bilo subverzivne bilo provladine aktivnosti. Mnogi mladi Iranci su se u proteklih trideset godina bunili protiv režima koji nastoji da kontroliše njihov javni i privatni život upravo putem svog izgleda – odeće, frizura i šminke. Isto su činili i mladi po neproleterskoj Americi i Engleskoj: od Elvisovih zulufa do šiški svetog Jovana, Pavla, Đorđa i Ringa iz Liverpula. Bunt se često zaodeva modom. Pa se putem mode i suzbija. Zašto je to tako? Otkud značaj ove modne kontrole, odnosno značaj njenog odsustva uopšte? Šta se uostalom koga tiču oblik i dužina keratinskog biomaterijala koji raste iz folikula u koži?

Ovaj navodno bizarni kuriozitet svedoči o karakteru nekog režima mnogo više od ustava, zakona ili zvanične ideologije. Sva društva ovog sveta imaju određene propise ili norme kada je o reč o oblačenju ili frizurama. Propise imaju čak i nudističke plaže. Formalnost tih propisa, kao i karakter sankcija za njihovo kršenje, međutim, nisu svuda isti. Hapšenje od strane „moralne milicije“ ili prezir komšinice sa trećeg sprata nisu iste sankcije za pojedinačnog čupavog omladinca, ali ni za društvo u celini. Strogoća i preciznost propisa oko toga šta (ne)ćemo nositi na glavama i ostacima tela poručuje mnogo šta o, pre svega, slabosti određenog društva. O društvima nedovoljno snažnim da podnesu heterogenosti, nekonvencionalnosti i bizarluke – koji su uvek društveno subverzivni. Zato je želja za strogom normiranošću, kontrolom i propisanim konformizmom oduvek jedino znak nepodnošljivosti društvene kritike kojom tela i te kako mogu zračiti.

U Amsterdamu je nedavno održana Parada ponosa, na kojoj se okupilo blizu pola miliona ljudi. Paradu je otvorio brod „Ponos Evrope“, u kojem su bili poslanici Evropskog parlamenta. U njihovoj blizini bili su muškarci i žene u ružičastim šeširima, perju, sa anđeoskim krilima ili, najčešće, sa veoma malo toga na sebi. Na Paradi ponosa u Rejkjaviku, gradonačelnik ovog grada Jon Gnar obukao se u ženu. Sam povod, poseban dan posvećen borbi za prava homoseksualnih osoba, ovde i nije najvažniji. Važni su modni detalji. Jer, zaodevanje u nekonvencionalnost, sa ovim ili onim ciljem (ili bez njega), svejedno oslobađa i osnažuje društva u kojima je to moguće. Naime, sama mogućnost relaksiranosti ili ekstravagancije u pogledu frizura, šminke i odevanja svedoči o društvenom tkanju koje može da podnese takvu relaksiranost ili ekstravaganciju bez pucanja po šavovima. Anarhičnost ili dopustljivost u pogledu (modnih) normi, zapravo je najstabilnija društvena formula. Ironično ali istinito: dekadencija svedoči o snazi, a ne sunovratu određenog društva. Zato je valja i podsticati.