Mutne granice

I kao glavna uloga u jednoj tinejdžerskoj seriji standardno lobotomiranoj od razuma i smisla, a zatim i pevačica na nekoliko solo albuma, Sajrus je gradila svoju javnu sliku pristojne i nadasve moralne omladinke rodom sa farme u Nešvilu, Tenesi. I tako sve do, otprilike, 2012. godine, kada je skratila svoju dugu smeđu kosu, ofarbala je u plavo i – otkrila da seks prodaje. Na primer, u video-spotu za singl „Wrecking Ball“ (svaka sličnost sa Brusom Springstinom je slučajna), potpuno naga Sajrus sugestivno liže macolu i njiše se sa kugle za razbijanje. Okej, ima bordo martinke, što je (isto) lep detalj. Relativno nepozvana, Šinejd O'Konor je tom prilikom napisala i otvoreno pismo u kojem Sajrusovoj poručuje da „ne dozvoli da od nje muzička industrija napravi prostitutku“, te tvrdi da je ona eksploatisana ali to ne uviđa, da sva ta seksualizacija nju ne osnažuje ni na koji način i uopšte niz sličnih trabunjanja koja priliče starijoj gospođi sa onim jednim hitom sa početka devedesetih. Koji je ionako napisao Prins (Prince).

Zatim, slična polemika je zahvatila i sjajni letnji hit izvesnog Robina Tika (Robin Thicke) „Blurred Lines“, odnosno „Mutne granice“. Osim što spot takođe obiluje nagim devojkama (vimeo.com/73851503) i pitanje je da li je stvar preterano inspirisana jednom odličnom pesmom Marvina Geja („Got to Give it Up“, 1977), pojedini su kontroverzu locirali u rečima nazivajući ih, pa, „silovateljskim“. Tik zaista peva stihove poput „Okej, on je bio blizu, probao da te pripitomi, ali ti si životinja, bejbi, to je u tvojoj prirodi, daj meni da te oslobodim, taj čovek nije tvoj tvorac, zato ću uzeti sebi dobru devojku..“ i „Znam da to želiš, znam da to želiš, mrzim ove mutne granice, znam da to želiš, ne mogu to da propustim, nisi ti plastična, ti si dobra devojka..“, što je pritisnulo pogrešne moralističke i feminističke dugmiće. I iako ništa od ovog nije naročita novotarija – dođavola, seća li se iko šatro seksističke „Under my Thumb“ Rolingstounsa? – čak pet britanskih univerziteta je zabranilo puštanje ove pesme u svojim kafanama po kampusima. Dve kontroverze su se sudarile kada su Tik i Sajrus na MTV-jevoj dodeli video-muzičkih nagrada zajedno izveli „Mutne granice“. A Sajrus se spustila na sve četiri, zadnjicom dodirujući i „mešajući“ Tikove prepone. Za moralne puriste, ovo je bila preponska kap koja je prelila čašu. Javno trljanje nekadašnje tinejdžerske heroine o šatro osvedočenog vokalnog silovatelja bilo je okarakterisano u rasponu od rasističkog (jer navodno imitira crnkinje) do uvredljivog (jer zaista imitira snošaj).

A o uvredljivosti se ovde i radi. Dok par meridijana udesno i držeći popovima prste u guzici, u Kulturnom centru Novog Sada direktor dotičnog Andrej Fajgelj zabranjuje izlaganje rada koji „vređa verska osećanja građana“. Šta, dakle, povezuje stigmatizovanu Majli Sajrus i cenzurisanu Danijelu Tasić? Mutna granica samoproklamovane uvređenosti i samozvanog morala „finih ljudi“. Bistri će primetiti da se malo toga promenilo od antike do danas, jer je i navodno najmudriji Atinjanin žrtvovan zato što izmišlja nove bogove i kvari omladinu. Samo je uvređenost ta koja politički, istorijski i kulturno varira. Od Maneovog „Doručka na travi“ do Dišanove „Fontane“ – nage prostitutke i izvrnuti pisoar preispitivali su granice građanskog morala mnogo više i dublje nego novosadski Isus sa novčanicama ili MTV mlataranja stražnjicom. Međutim, bojkot KCNS je bio odabir politički pristojnog i umetnički suvislog novosadskog sveta i mnogo pre svinjarije sa cenzurom Isusa. Ali šta sa nepristojnošću Majli Sajrus i „Mutnih granica“?

Jer ovo najnovije snebivanje i femkanje nad ponešto slobodnijim shvatanjem seksualnosti na mrskom Zapadu stvara dogma političke korektnosti. Delom i zbog tabua na dobrovoljnu seksualnu dominaciju u muško-ženskim odnosima. I sve ono u šta smo voleli da verujemo, od ženskih prava naovamo, propada pred izazovom dvadesetogodišnje Sajrus, njenog tela u provokativnom trikou i tako često isukanog jezika. Koja sa njim i te kako ume da prozbori mnoge suvisle. „Čemu prave snove kada si obukla te farmerice? Šta će nam vodena para kad si najvrelija kučka ovde?“, pita se pop-filozof Robin Tik u „Mutnim granicama“. Dok prelepe devojke bez grudnjaka i u mikro-gaćicama boje kože pred njim puze i kleče. Ili pak plešu ispred neonskog natpisa „Robin Tik ima veliku kitu“, a on peva u njihova naga stopala na svojim obrazima. Uvredljivo? A čime se mi to zapravo vređamo i zašto?

Sajrus i Tik nas samo podsećaju da smo na svim onim NVO političko-kulturnjačkim seminarima zaboravili na telesno i fiskulturno. Na to da jesmo životinje u potrazi za euforijom i inspiracijom, za smislom u sveopštoj banalnosti i fiktivnoj pristojnosti. Kao i da je taj nelagodni smisao pre svega u intimi i bliskosti. A moral je ionako kategorija rastegljiva poput turske žvake sa sličicom. Uostalom, priupitajmo samo sve one preljubnike u potrazi za nešto bliskosti sa srodnom dušom, od koje ih odvajaju Platonovi bogovi iz prelepog mita u „Gozbi“. Ili sa akademskog simpozijuma onog doba, svejedno. Dok je još Kjekegor drobio o značaju konkretne ljudske stvarnosti nasuprot apstraktnim normama, o nečemu za šta je slobodni i svakako usamljeni čovek spreman da živi i umre.

Jer stvari su, kao i najčešće, bolno jednostavne. U savremenom društvu nemamo pravo na to da budemo uvređeni. Sintagma „uvređeni građani“ i služi samo zato da bi kod čoveka prigušila impulse i želje koje ima. Prosto je: sve vređa i povređuje nekoga. Vernici su zaista povređeni novčanicama u rukama Isusa iz Nazareta, shvatili poentu ili ne. Feministkinje su zgrožene frazom „Znam da to želiš“ iz Tikovog hita, ali ga to ne čini manje pevljivim i preponama bliskim. Ali i ljudi kojima je stalo do blagostanja životinja uvređeni su roštiljskim mesom i kožnim kaiševima. Oni koji su zgađeni prizorom ljudskih stopala uvređeni su masovnim nošenjem japanki u letnjim mesecima i smatraju to napadom na svoju ličnost. A profesionalni slagači boja vređaju se havajskim košuljama. Ljudi koji se brinu za stanje tropskih šuma u Amazonu moraju biti uvređeni papirom – te verovatno komuniciraju jedino mobilno-elektronski. Što je takođe uvredljivo za zabrinute pred težačkom sudbinom radnika u korejskim fabrikama telefona. Drugim rečima, svako može biti uvređen, ali od toga ne smeju da zavise politika i kultura. Fantomski „uvređeni građani“ ne smeju biti izgovor. Sloboda je važnija od toga.

Konačno, kuma Majli Sajrus je Doli Parton, lična boginja ovog kolumniste. Njoj, međutim i naravno, nije palo na pamet da piše uvređena pisma zbog nepristojnog ponašanja svog kumčeta. „Ona samo pokušava da pronađe svoje sopstveno mesto i krila, i da nauči da leti“, rekla je Parton i dodala „Ne bih ni sanjala o tome da je nazovem i kažem joj 'Pa zašto to radiš?' ili 'Ne treba da radiš to i to'. Neka radi ono što želi.“. Bolji savet, svima nama zajedno, nije mogla da udeli. Povreda javnog ili ličnog morala oduvek je preduslov napretka ili – letenja. I zato, srušimo sve mutne granice koje crtaju bilo konzervativni, bilo politički korektni čistunci iz svojih sitnosopstveničkih interesa. Život je svakako jedan, a okviri su tu samo da bi ga skratili i učinili neinspirativnim i dosadnim.