Nasilje i društvo 1

Da izvesnog mladića udara pesnicama dok ne padne u nesvest, guši ga i sedi na njemu, nastavlja sa udarcima i zatim mu, onesvešćenom, sasvim proračunato lomi obe ruke u laktovima? Kako je moguće i da se malo ko usuđuje da ovo spreči, odnosno da mnogi pojedinci unaokolo posmatraju mirno, dok neki i saučestvuju? Mediji i javnost požurili su da identifikuju ovog monstruoznog Sapijensa, te smo saznali da je najverovatnije u pitanju diplomirani pravnik, advokatski pripravnik i direktor firme za sportsko kockanje Ivan Kontić (30). Kao i da je rodom iz Nikšića, da je hapšen zbog oružja i kokaina, da je nekakav džudista, da je vozio Mercedes terenac bez registracije i koješta banalno slično. Međutim, nećemo daleko dogurati ako se usredsredimo jedino na njegovu ličnost ili individualnu psihologiju. Radi se o našoj sociologiji. I društvenoj patologiji.

Naime, zahvaljujući sveprisutnim kamerama za nadzor, pa i kamerama na mobilnim telefonima i pratećim društvenim mrežama, privatnost danas predstavlja stvar koja je ugrožena ili u krizi. Ovo i naučnicima omogućuje da budu svojevrsni voajeri, što je proizvelo i jedno zanimljivo naučno otkriće. Da li smo nekada pažljivije pogledali u snimke nereda i nasilja među npr. huliganima na fudbalskim utakmicama, između demonstranata i policije, ili između građana i raznih ekstremističkih grupa poput neonacista na ulici? Ovi snimci nam pokazuju sledeće – veoma malo ljudi se zaista i bije ili tuče, pesniči i mlati. Većina učesnika negde su po strani i samo uzrujano trčkaraju unaokolo kao muve ili pilići bez glave. Od onih koji se zaista i tuku, većina samo uputi nekakav traljav i uzaludan udarac ili dva, nakon čega spoznaju da zabole šake i od udaranja drugog. Istinski i jarosni nasilnici predstavljaju veoma maleni deo cele gužve, pošto su ljudi po svojoj prirodi neobično nevični, neuspešni i nevešti kada je reč o nasilju licem u lice ili pesnicama protiv pesnica. Uostalom, zato i postoje i godinama se treniraju borilačke – veštine.

U odličnoj studiji Nasilje: mikrosociološka teorija (2008), i na osnovu detaljne analize snimaka sa video-kamera, veliki američki sociolog Rendal Kolins zato tvrdi da se većina međuljudskog nasilja može opisati kao – nekompetentno. Dakle, kao krajnje nevešto, nespretno i jednostavno ružno. Razlog zašto eventualno nosimo drugačiju i mnogo lepšu sliku nasilja u glavi najverovatnije je posledica romantizacije i stilizacije nasilja u mitologiji, istoriji i popularnoj kulturi (filmovima, serijama itd). Još jedan mit o nasilju je onaj o tome da je nasilje zarazno (poput npr. kafanske tuče u vesternima), kao i da samo nasilje traje relativno dugo (kao u akcionim ili kung-fu filmovima). S tim u vezi, i nasilje sa snimka u Novom Sadu takođe je besramno ružno i nimalo romantično (najblaže rečeno), ukupno traje tek tri minuta (koliko god mučnih), i nije bilo previše zaraze, osim jednog ili dvojice momaka koji su nespretno nastojali da doprinesu ovom odvratnom i sadističkom premlaćivanju.

Tada imamo i sledeći paradoks koji valja objasniti. Konfliktne ili konfrontacione situacije su uobičajene i gotovo svakodnevne u društvu – pa ljudi opet nastoje da izbegnu nasilje, skoro po svaku cenu. Druge osobe nam npr. besno ulaze u automobilsku traku, obilaze nas dok čekamo u redu u pošti, skaču nam po plafonu i puštaju glasnu muziku u stanu, komotno ostavljaju biciklove ispred lifta, glasno srču, mljackaju ili puckaju balone od žvakaće gume, kasne na važne sastanke i druženja, ne odgovaraju na mejlove, brbljaju u bioskopu, ne vezuju krvoločne pse, parkiraju na dva parking mesta, ne spuštaju / ne podižu dasku od WC šolje, kijaju i kašlju bez da pokriju usta i nos, reklamiraju agresivne stavove i iznose odurne političke vrednosti, na divlje dograđuju i nadograđuju, neprimereno se hvalisaju i gnjave, ogovaraju nas i opanjkavaju drugima, vređaju i viču, preotimaju nam muževe i žene, lažu nas i kradu. A, uprkos tome, ljudi nisu u stanju konstantne agresije ili međusobnog pesničenja. Ili, malo koja konfliktna i neprijatna situacija za svoju posledicu ima fizičko, interpersonalno nasilje. Zašto je to tako? Zato što su ljudska bića po prirodi napete i plašljive životinje, i što stvara emocionalnu barijeru nasilnom ponašanju. Za razliku od mnogih drugih životinja, do nasilja među ljudima uopšte ne dolazi lako niti automatski, čim se pojavi određeni motiv ili okidač – iako okidača ima tušta i tma svakog prokletog dana. Nasilje se suprotstavlja čovekovom fiziološkom ustrojstvu, i otuda je izuzetak, a ne pravilo u ekologiji ljudskih životinja.

Pa ipak, nasilja među ljudima i te kako ima. Eno užasnog snimka iz Novog Sada za primer. I tada u jednačinu ulazi – društvo. Naime, svako konkretno nasilje prvo mora da prevaziđe spomenute fiziološke tenzije ili napetosti, odnosno emocije straha, anksioznosti, nelagode, takta, zebnje i bojazni uopšte, a koje obično blokiraju nasilje kod individue. A ovo prevazilaženje podmazuju specifične društvene okolnosti. Na primer, društvena nejednakost. Nema napetosti i straha ukoliko je žrtva slabija, što je karakteristično za nasilje u porodici ili za policijsko nasilje. Zatim, postoje i društvene okolnosti podrške publike ili ohrabrivanja pojedinca na nasilje, što je karakteristično prilikom linča. Najopasnije su društvene situacije koje spomenutu tenziju pretvaraju u masovnu paniku, i što može da rezultira u masakrima i genocidu. Neke nasilne situacije su i kombinacija ovih društvenih okolnosti, poput npr. vršnjačkog nasilja (slaba žrtva, uz ohrabrivanje publike).

Najzad, moguće je razlikovati i toplo i hladno nasilje. Prvo je afektivno i strastveno, a drugo je tehničko i proračunato. Toplo nasilje, kao rezultat adrenalinske i emocionalne uzavrelosti, gneva ili besa nam je poznato, ali nas ovo drugo iznenađuje, zbunjuje, pa i morbidno privlači. Kako to da postoje sociopate poput masovnih (ili plaćenih) ubica, generali koji eufemistički naređuju ratni zločin, ili Hanibal Lektor koji ubija svoje žrtve bez da mu skoči krvni pritisak? Snimak iz Novog Sada zapravo demonstrira ovo hladno nasilje, i to je ono što nas užasava. Pošto smo indirektno prisustvovali sceni u kojoj nasilnik, savršeno pribran i gotovo racionalan, planski opkoračuje i vešto namešta uveliko nesvesnu žrtvu, i zatim joj lomi ruku, jednu, pa drugu. I Holokaust kao industrija smrti u nacističkoj Nemačkoj u mnogome je bila zasnovana na hladnom i proračunatom nasilju. Na preciznom voznom redu, na racionalnom razvrstavanju, na industrijskom cijanidu, i urednom i gotovo higijenskom spaljivanju u krematorijumima, sve to bez naročito raspaljenih strasti nebrojeno mnogo saučesnika ili živih ljudi. Možda ima i neke turobne ironije što se ovaj jezivi čin hladnog premlaćivanja odigrao tik do sinagoge u novosadskoj Jevrejskoj ulici?

Osnovna teza Kolinsove sociologije nasilja zato glasi: „Ne analizirajmo nasilne ljude, već nasilne situacije.“ To jest, zajednicu, kulturu ili šire društvo koje takve situacije ohrabruje i/ili ne sankcioniše. Zato se, umesto bistrenja biografije Ivana Kontića ili Petra Petrovića, pre svega moramo zapitati sledeće – kakva je to društvena situacija omogućila ovom nasilniku da se onako brutalno ponaša prema svojoj žrtvi? U drugačijim društvenim okolnostima, on bi možda i bio još jedan obični advokatski pripravnik, birokrata ili ćata, a ne hladni sadistički nasilnik. Eventualno bi toplo tukao ženu i decu nakon posla i jedne rakije previše. Najčešće ne postoji ništa naročito primordijalno u stanjima zbog kojih pojedinci posežu za fizičkim nasiljem. Osim baš retko odistinskih psihopata i sociopata, većina nasilnika zapravo su isti ljudi kao i svi mi, a ne mitološki monstrumi koje konstruišemo. Dakle, bojažljivi, nespretni i nekompetentni, bar kad je o nasilju reč. Međutim, ono što smo videli na društvenim mrežama nije bilo ni bojažljvo, ni nespretno, ni nekompetentno, naprotiv.

I u tome je naš kolektivni društveni problem, uhapsili konkretnog Kontića ili ne. Ljudi postaju monstrumi zbog raskoraka u društvenoj moći, zbog rastuće društvene nejednakosti, kao i zbog navijačkog ohrabrivanja. Zato je nasilje uspešno jedino kad jaki napadaju slabe. Nasilje se podmazuje i time što obitavamo u društvenom kontekstu koji traljavo progoni nasilnike, kriminalce i (ratne) zločince, odnosno u patrijarhalnoj i tradicionalnoj kulturi u kojoj je nasilje i dalje relativno normalizovano, atraktivno i seksi, a ne odvratno, nakazno i ružno. Umesto što neke pojedince prosto definišemo kao zveri, usredsredimo se na društvene okolnosti i situacije koje od ljudskih bića prave takve zveri. Kontić je bio ovako nasilan zato što mu se – može. A zašto mu se može? Odakle njemu nekakva moć, privilegije i prateće navijanje drugih? Ovo je pitanje za sociologe, ali i za sve nas zajedno.