Ne papir je salveta 1Foto: Luca Marziale / Danas

Kako glasi prva od 25 tačaka stranačkog programa Nacionalsocijalističke partije Adolfa Hitlera?

Ovako: „Zahtevamo ujedinjenje svih Nemaca u Veliku Nemačku na osnovu prava na samoopredeljenje koje pripada svim nacijama.“

Da, baš tako, Gross-Deutschland i odmah u prvoj programskoj tački.

Napisano – učinjeno.

Hitler je u martu 1938. pripojio Austriju Nemačkoj.

Sporni referendum o pripajanju održan je kasnije, sa 99,7 odsto glasova za.

Ostatak Evrope gotovo da nije ni reagovao (najglasnije se usprotivio – Meksiko), uz stav da ne treba prolivati bratsku krv Austrijanaca i Nemaca.

Uostalom, i sam Hitler se rodio i do 23. godine živeo u Austriji.

Nacisti su ovo pripajanje ili ujedinjenje tumačili stavom da su Austrijanci deo nemačke nacije od koje su odvojeni veštačkom granicom.

Zatim, u septembru 1938, isti nacionalistički princip svih Nemaca u jednoj državi primenjen je na Čehoslovačku.

Nacisti su Nemačkoj tada pripojili Sudete, oblast u zapadnoj Čehoslovačkoj u kojoj su Nemci činili etničku većinu.

Evropa i na to pristaje, pa sa nacistima potpisuje Minhenski sporazum o etničkom komadanju multietničke Čehoslovačke, kratkovido misleći da ovako doprinosi miru.

Već u novembru, južni delovi Čehoslovačke u kojima su većinski živeli Mađari, pripojeni su Mađarskoj nakon Prve bečke arbitraže.

S tim u vezi, Mikloš Horti nakon sastanka sa Hitlerom izjavljuje da je Čehoslovačka veštačka tvorevina i tumor u srcu Evrope.

Dakle, teritorijalno frustrirane nakon Versajskog i Trijanonskog sporazuma, Nemačka i Mađarska sarađuju na podeli Čehoslovačke, što su ubrzo i ostvarile – 15. marta 1939.

Nemačka okupira Češku, a Mađarska velike delove Slovačke (Podkarpatsku Ruteniju).

Znamo šta se dogodilo posle. Komadanje Čehoslovačke na osnovu brojanja krvnih zrnaca odigralo se mirno – i pre izbijanja Drugog svetskog rata.

Zvuči poznato?

Da, upravo kao famozni non pejper ili ne papir kojeg su navodno sačinili premijeri Slovenije i Mađarske, trampoidni desničari Janez Janša i Viktor Orban.

I koji predviđa komadanje BiH, etničko prekrajanje granica na Balkanu, odnosno Veliku Srbiju, Veliku Hrvatsku i Veliku Albaniju.

Da li iznenađuje što je Janša imao istaknutu ulogu u raspadu Jugoslavije, a Orban kukumavčio zato što Mađarska u Trijanonu gubi dve trećine svoje teritorije (i otkrio spomenik sa mapom Velike Mađarske)?

Da li to iznova pristajemo na tumbanje granica po evropskoj periferiji u skladu sa etničkim principom iz nacističkog partijskog programa?

Naravno, princip okupljanja svih pripadnika naroda u jednu poveću državu nisu izmislili nacisti.

On nastaje kad nastaju i nacije i nacionalizam – u 19. veku.

Ali su ga nacisti usavršili, najvernije primenili, i svima pokazali šta su njegove logičke posledice – etničko čišćenje i genocid.

Da li Evropa sebi može da dozvoli još jedno Konačno rešenje nekakvog Nacionalnog pitanja?

A sve to zvuči i kao sporazum između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana u Karađorđevu pre trideset godina, kada su u martu 1991. zvanično razgovarali o rešavanju jugoslovenske krize, a nezvanično o podeli BiH.

Čije su granice, jednako slobodnim stilom kao i u Janšinom ne papiru, navodno crtali po nekakvim – salvetama.

Bivši visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun je kao svedok u Hagu izjavio da mu je Tuđman, na poleđini izvesnog jelovnika, nacrtao kartu podeljene Bosne, kako su tu stvar planirali on i Milošević.

Dok je o dogovoru o podeli Bosne, takođe u Hagu, svedočio i poslednji premijer Jugoslavije Ante Marković, nakon što dvanaest godina nije istupao u javnosti.

Valja preneti šta je tada i tačno posvedočio dalekovidi Marković: „Ubrzo nakon sastanka Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu sastao sam se s obojicom, sa Miloševićem u Beogradu, i Tuđmanom u Zagrebu. Oba sastanka bila su privatna i trajala su tri i više sati. Obojica su priznala da su se sporazumjeli oko podjele BiH, da se ona podijeli između Srbije i Hrvatske. Ustrajao sam na tome da mi odgovore shvaćaju li što znači podijeliti BiH zbog miješanog stanovništva, zakonskih granica i mišljenja međunarodne zajednice? Jesu li pomislili na krvoproliće i na to da bi BiH mogla postati svojevrsna Palestina u kojoj bi se djeca rađala i umirala s puškom u rukama? Tuđman je rekao da Evropa neće dozvoliti postojanje muslimanske države u srcu Evrope, i da se Evropa slaže s podjelom. Milošević je objasnio da Bosna nema šanse da kao država opstane u Jugoslaviji jer je to Titova umjetna tvorevina.“

Nastavlja Marković: „Pitao sam ih – Mislite li da će BiH pasti bez krvoprolića (bez krvi do koljena)? Tuđman je odgovorio: Bosna šaptom pada, što je poznata izreka i to se doista i dogodilo u prošlosti kada je pala bez borbe. Milošević je rekao da podjela BiH neće biti problem budući da su Srbi i Hrvati većina i da će Muslimanima ostaviti enklavu. Inzistirao sam na tome da mi kažu što će se dogoditi ako se ne desi onako kako zamišljaju, na što su obojica odšutjela. Na kraju je Milošević rekao: Čak i da se to desi, što sumnjam, onda ćemo vidjeti šta ćemo. Tuđman je ostao pri tome da ću vidjeti koliko sam bio u krivu.“

A Marković je bio u pravu.

Šta se u novodesničarskoj percepciji BiH promenilo tačno trideset godina kasnije, od salveta u Karađorđevu u martu 1991, do ne papira u Briselu u aprilu 2021?

Ama baš ništa.

Na posledice ove nacionalističke logike krvi i tla ponajbolje je opet ukazao sam Marković u čuvenom reformskom ekspozeu pred Saveznom Skupštinom 18. decembra 1989. i rečima „Naše zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope“.

Ali, tada nije bilo nikoga da ga sasluša, posluša i čuje.

Jer smo radije crtali granice po salvetama kao našim ne papirima.

Proizvodili smo istoriju, umesto industrijske proizvode.

Jer, ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo?

Opsesija teritorijama i istorijskim nepravdama samo je vešti izgovor za militarizam, despotizam, korupciju i javašluk, umesto mukotrpnih reformi i modernizacije društva. I otuda ovo najnovije podgrevanje Velike Srbije, i Velike Hrvatske i Velike Albanije usput.

Trideset dugih, siromašnih, zatrovanih i perifernih godina kasnije, ideja o Velikoj Srbiji i danas je živa, zdrava i smrtonosno vitalna.

Dok smo mi (p)ostali i materijalno i duhovno bedni.

Ova zloćudna ideja živi po ovdašnjim papirima, novinama, TV emisijama, Tviterima, ali i umovima i biračkim telima, sa ili bez Janše, Orbana i njihovih ne papira.

Kao što je i Dobrica Ćosić, vodeći ideolog ove doktrine, sopstvenim rečima živeo u tuđem veku – i Srbija i njena dominantna uverenja, aspiracije i ideologija nikako da iskorače u onaj posleratni 20, a kamoli 21. vek.

Umesto tog iskoraka, vladajuća Srbija još uvek radije mašta o oslobođenju i ujedinjenju (ili smrti) srpskog naroda po uzusima 19. stoleća.

Ovi narodnjački, radikalski, i nacionalsocijalistički fantazmi bili su ideološka municija za ratove 1990-ih godina, a još dišu i izdašno se podgrevaju i danas.

Uostalom, pročačkajmo tabloide, jutarnje programe, Ćirilice, Pečate i ostale Večernje novosti, ako imamo želudac za to čačkanje.

Srbi su jedino i isključivo žrtve zapadnih sila.

Dejton i Kumanovo su ovdašnji Versaj i Trijanon.

Krv i tlo srpskog naroda su neprirodno i veštački podeljeni.

Ali ne zadugo, samo da uskoro propadnu Evropa i Amerika.

Veštačke su i BiH i Crna Gora, a sumnjive su i Hrvatska i Makedonija.

Ugroženost Srba je memorandumski trajna u Jugoslaviji i Postjugoslaviji.

Pa se valja dići na oružje, na odbranu i zaštitu, te na ispravljanje istorijskih nepravdi.

I tako dalje, i tako stalno, i tako u nedogled, na užetu na kojem smo već visili, jer ništa nismo naučili.

Kao da nacionalne elite u Srbiji nikad nisu zaista priznavale trenutne granice svoje države.

I, umesto modernizacije društva, za jedini nacionalni program smatrale su kvadraturu kruga – etničko zaokruživanje Srba u jednu državu.

Što je fraktalni račun koji nije izvodljiv bez progona i rata.

I za koji niko nije položio račun.

A istina je sasvim drugačija.

Ideja Velike Srbije zapravo je – parohijalna, provincijalna, staromodna, monoetnička, jednoobrazna, monokulturna, uskogruda i mala.

Ona je velika po teritoriji, i ni po čemu drugom.

Kao i Nemcima svojevremeno, zlomisao Velike Srbije je i Srbima donela samo patnju i stradanje.

Bedu, siromaštvo, pljačku, egzodus, bombardovanje i stigmu. Samo zlo i naopako.

Pogledajmo u (ne)davnu istoriju, ili poslušajmo Antu Markovića – ovakve politike redovno završe u krvoproliću.

Naša Republika neće postati moderna i razvijena država sve dok ne odbaci ideju o Velikoj Srbiji.

Dok se ne okrene samoj sebi i unutrašnjem razvoju, umesto što gleda preko tarabe i plota. I dok ne skapiramo da je država velika onoliko koliko su veliki, odnosno bogati, obrazovani, zdravi, ravnopravni, slobodni i srećni njeni građani.

Jednom smo već crtali granice Velike Srbije i Velike Hrvatske po salvetama.

Prirodna posledica bila je etničko čišćenje. Papirna salveta zaista nije pravi papir. Ali ovaj ne papir jeste ta smrtonosna salveta.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

8 reagovanja na “Ne papir je salveta”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.