Parada zombija

 A po ko zna koji put, srbijanska stvarnost je preduhitrila spomenute, ažurne i sjajne kreatore „vesti u ogledalu“, jer su „našisti“ izvoleli da saopšte da se na ovaj način veličaju „satanizam, nasilje i izopačenost“. Prema istančano nacionalno osvešćenom ukusu ove desničarske bande, karnevalska manifestacija poput Šetnje zombija (našistički: „satanske legije“) nema „nikakvih dodirnih tačaka sa srpskom kulturom i verskom tradicijom“ zbog čega se (država) i poziva na njenu zabranu.

A o kakvoj se tu najnovijoj „Paradi srama“ zaista radi? O sjajno banalnom i banalno sjajnom karnevalu ljudi našminkanih i maskiranih u zombije koji, kao fanovi ovog filmskog, popkulturnog i kultnog podžanra, tumaraju unaokolo imitirajući zombi apokalipsu. I dobro se zabavljaju usput. Šetnje zombija su uobičajene u mnogim velikim gradovima planete, posebno u Kanadi i Sjedinjenim Državama (ali i Moskvi), a neretko imaju i humanitarne ciljeve. Na primer, mnoge od njih ukazuju na problem sa nedostatkom hrane u svetu – što je tipična tema zombi apokalipse. Neke druge prikupljaju novac za naučna istraživanja mozga – koji je, doduše, tipična hrana za zombije. U ovdašnjem slučaju, radi se o sjajnom načinu za dizanje publiciteta spomenutog filmskog festivala i uopšte za promovisanje tzv. „paralelne“ i/ili niskobudžetne kinematografije u Srbiji i svetu. Drugim rečima, ovaj festival i njegova Šetnja zombija dižu svest o čitavoj nevidljivoj ili slabo vidljivoj zajednici diskriminisanih filmskih žanrova, odnosno o sistematskom kršenju njihovih artističkih i budžetskih prava.

Jer hororima se obično u startu negira umetnički kvalitet, a u popularnoj imaginaciji se neopravdano vezuju za tinejdžersku neozbiljnost i kultovsku posvećenost. Dobro je poznato da formula za osvajanje konvencionalne kritike i njenih tradicionalnih nagrada glasi: napravi šatro ozbiljnu dramu prenapučenu gomilom inspirišućih motiva i/ili literarnim pretenzijama. Melodramatične i istorijske teme sa ogromnim budžetima posebno uspešno osvajaju srca i prepone kritičara, te bioskopskih hodočasnika. A u slučaju Srbije, još ako je glavni motiv slavljenje međuratne monarhističke Srbije, njene poštene građanske klase ili prepoštenog narodnog čoveka sa sela, ihaj, revizionistički uspeh je zagarantovan.

Istovremeno, satanizam i zombiji imaju međusobne veze koliko žirafa i stiropor. Dok zombiji Džordža Romera (koji čine osnovu savremene popularne imaginacije o ovim bićima) nikada nisu bili samo nešto što treba da kratkotrajno uplaši omladinu po bioskopima, njegovi horori, a posebno „Noć živih mrtvaca“ (1968) i „Zora živih mrtvaca“ (1978), su upravo bili satirični i društveno angažovani filmovi. Oni su predstavljali svojevrsnu društvenu kritiku usmerenu prema konzumerizmu, klasnim razlikama, bioinženjeringu itd., a slični motivi krasili su i mnoge druge nastavljače žanra. Drugim rečima, ceo imaginarijum u vezi sa zombijima i apokalipsom čovečanstva zbog masovnog oživljavanja mrtvih i gladnih – zapravo predstavlja upozorenje na aktuelne društvene probleme i opasnosti. Zombi apokalipsa je alegorija za društvo i civilizaciju koji se raspadaju, a čovek osuđen da pribegne nasilju, tj. zaštiti svoje porodice i bližnjih u situaciji oskudnih resursa i rata svih protiv sviju. Ali ko može da očekuje ovakve finese kulturne analize od nacionalno svesnih trenerkaša koji glume pravoslavne krstaše na internetu, kada nisu huligani na stadionu i gubitnici u kladionici?

A zašto je ovo interesantno, ako izuzmemo neku buduću antologiju političke gluposti i kulturnog nazadnjaštva u profesionalnih, a samozvanih branilaca srpstva bez čekićstva? Jer cela bizarna situacija sa „Našima“ i njihovim (ne)ukusom za savremenu popularnu kulturu sa sobom nosi nekoliko važnih političkih pouka. Prvo, ona ukazuje na nimalo bezazlene nuspojave zabrane Parade ponosa. Time su ohrabrene razne desničarske grupacije u svom umišljaju da imaju pravo na odluku o tuđoj šetnji po ulici, te da u svom izlivu srpstva u mozak uopšte procenjuju šta jeste, a šta nije srpsko, hrišćansko, prikladno ili podobno. Juče su to bili homoseksualci, danas su ljubitelji horor filmova, a sutra? Slušaoci rokenrol muzike? Praktikanti japanskih borilačkih veština? Igrači američkog fudbala? Konzumenti kineske hrane? Ljubitelji Štrumpfova? Druga je tema što i srpska mitologija, kao i svaka druga, poznaje mnoštvo priča o živim leševima ili nemrtvima koji se teško kreću, izgledaju strašno i pokušavaju da naude živima. Konačno, bez obzira na to da li uskrsnuće iz mrtvih smatramo za realnost ili književnu fikciju – najpoznatiji zombi na svetu nesumnjivo je bio Isus iz Nazareta. Koji je, vrstan šoumen kakvim su ga Marija i Sveti duh dali, i sam podigao Lazara iz mrtvih. Slavi li Lazarevu subotu ili Vrbicu neko od „Naših“?

Drugo, zamislimo da država zaista zabrani Šetnju zombija zato što učesnicima iste i sitnom inventaru unaokolo ne može da garantuje bezbednost? Da li bi to bilo u redu jer je neoštećenost beogradskih izloga veća svetinja od čoveka i njegovog prava na okupljanje, pobunu ili karneval? Ili bi protiv takve odluke morali da ustanu svi kojima nekakva sloboda predstavlja nešto u životu – čak i ako u tom životu nikada nisu pogledali horor film? Naime, uporediti zombije sa satanizmom i razvratom zaista znači samo da se u popularnu filmsku kulturu razume kao Dragan Đilas u opoziciono delovanje. I svedoči o patološkom odsustvu veze sa realnošću i poremećaju mozga dotičnih našista i sličnih Dverišta. Ali pošto su zombi entuzijasti opasni samo za posebno paranoične i neuke, SNP Naši su svojom zatucanošću, zadrtošću i zatupavljenošću samo upucali sopstveno stopalo. Zato što su izuzetno plastično objasnili sav značaj slobode paradiranja svih, pa i filmskih manjina.

I na kraju, našisti su u maestralnom autogolu pokazali kako bi zaista izgledala Srbija u njihovoj sterilnoj, neukoj i uskogrudoj interpretaciji verskog i nacionalnog. I svakom razumnom i dobrom čoveku sledili krv u žilama, upravo poput živih mrtvaca. Ponudili su viziju društva u kojoj Srbi i pravoslavci ne smeju da vole horore i naučnu fantastiku i da (po)kažu to na ulici. Dok tako tužno i bedno ne uviđaju da se ljudi mogu sjajno povezivati međunarodno i odlično razumevati transkulturno – a posebno putem popularne a ne uske i strogo omeđene nacionalne kulture. Dakle, komično neobavešteno i tradicionalno preplašeno saopštenje SNP Naši je svojevrsni pogled u budućnost u kojoj ovakve bande i kamarile imaju bilo kakvu društvenu ulogu koja je veća od trošenja atmosferskog kiseonika. U toj istinski apokaliptičnoj budućnosti dominacije takozvanog svetosavskog nacionalizma i još takozvanijih porodičnih vrednosti – niko nije zaštićen. Uostalom, Centar za kontrolu i prevenciju bolesti američke vlade je 2011. godine na svom zvaničnom blogu, a zatim i u stripu, izdao priručnik „Spremnost 101: Zombi apokalipsa“ sa duhovitim savetima o tome kako se pripremiti za invaziju zombija, a sa namerom da zapravo promoviše ideju o spremnosti na prirodne katastrofe i vanredne situacije. Prava apokalipsa ili uspon nažalost nemrtvih ideja krvi i tla je ona u kojoj ekstremni desničari i klerofašisti propisuju šta je to srpsko i pravoslavno, te po toj arbitrarnoj proceni dozvoljeno i zabranjeno. I zato, deder ovamo taj priručnik, te zalihe hrane i naoružanje.