Politika kuknjave

Seljani se tada okupe da odbrane njegove ovce, da bi shvatili da je ovaj veseljko sve izmislio, i tako par puta. Kada je jednom prilikom vuk zaista došao, a dečak opet krenuo da urla, seljani su pomislili da ih ovaj ponovo zavitlava, te mu je vuk pojeo sve ovce. Pouka je jasna, iako je posebno podsticajna ona u verziji iz 1692. godine: „Mora biti veoma mudar onaj čovek koji poznaje pravu meru obmanjivanja, poštujući vreme, mesto, stvari, osobe, religiju, posao i posledice jedne takve slobode“. U verzijama za decu, ona se pojednostavljuje sa: ako jednom slažeš, neće ti verovati ni kada budeš govorio istinu.

I upravo je to ono što se dešava u gužvi oko navodno pokradenih izbora, koju predvode naprednjaci i Dveri. Navedene partije jednostavno nisu ponudile (validne) dokaze za masovnu izbornu krađu, a imali su kontrolore na svakom izbornom mestu, koji su uredno potpisali zapisnike i otišli kućama. Uz verovatni izuzetak manipulacije Romima i najsiromašnijima, problemi do kojih je dolazilo proizvod su više ili manje sporadičnih aljkavosti koje su posledica činjenice da su, neverovatno, ljudi sporadično aljkavi. I kontrolora nezainteresovanih za nekakvu kontrolu, već za ostvarivanje prava na dve hiljade dinara bez previše njakanja.

Demokratija se prodaje jeftino, ali malo li je na ovu skupoću? Neuverljivost gubitnika i njihove politike kuknjave očigledna je i simpatizerima po raznim „protestnim vožnjama“. Tabani su ipak previše skupi za trošenje mnogim slabo impresioniranim pripadnicima partijskih armija, a i vreme napolju baš nije naklonjeno buntu. Konačno, političari koje su „pokrali“ za desetine ili stotine hiljada glasova jednostavno ne sede u emisijama sporno zabavnog karaktera u kojima razmenjuju rakije i recituju poeziju.

Međutim, ezopovsko naravoučenije celog procesa nešto je na šta se mora upozoriti. Na ovaj način se, poput svojevrsnog „DOS-a za siromašne“, zloupotrebljava i suvisao koncept promene režima, kao što se zloupotrebljava i koncept pobune usled izborne krađe. Uvođenje strategije kuknjave na izborni proces svaki put kada nam se rezultati ne dopadnu je nešto prilično opasno za „pazi lomljivo“ demokratiju kakvu imamo. Postoji opasnost da, kada se neka nova ali istinska krađa glasova dogodi u budućnosti, niko više neće mariti. A na vuka ili bauka izborne krađe uvek valja biti spreman.

Obesmišljavanje pravednog bunta ovako pilićarskom strategijom može potkopati društveni poredak na puno ozbiljniji način od poziva na pobunu u očigledno prazno. I zato je izuzetno važno da gubitnici priznaju poraz kada su poraženi. Dok je Dverima sasvim izvesno u interesu da građani izgube poverenje u demokratiju, strategija naprednjaka verovatnije razotkriva jednu političku nezrelost i neozbiljnost (ili ogroman dug finansijerima), uporedivu sa postupcima tinejdžera kojima je neko drugi kriv jer je u ogledalu ružna slika i niko neće sa njima u izlazak ili u krevet.

Besne građane koji će na urlik „pljačka“ izaći na ulicu treba negovati, a ne vući za nos. Masa nezadovoljnih, a ne rezigniranih, uvek je potrebna kao istinska kontrola i korektiv, ne samo na glasačkom mestu. S tim u vezi, vlast zaista može samo poželeti ovakvu opoziciju, što približavanje stvarnog bauka autokratije zapravo čini izvesnijim. Drugim rečima, ovom društvu je potrebna politička opozicija čijim će se optužbama i kritikama verovati, zbog opasnosti da će neki budući problemi i pljačke biti otpisani kao nova opsena ili budalaština sa glasovima u džaku.

Sada već hronične cirkuske sposobnosti najnovijih radikala svedoče i o njihovoj političkoj kratkovidosti, nesposobnosti, diletantizmu i neodgovornosti. O grupaciji oportunista i demagoga okupljenih oko jedne jedine ideje – osvajanja vlasti – te potpune dezorijentisanosti kada se to nije dogodilo. Odnosno, o razmaženo uznemirenom razbacivanju igračaka unaokolo po sobi kada dotične ne igraju onako kako bi oni želeli. Samo što su u ovom slučaju te igračke nekakve demokratske institucije koje su lako kvarljive, prilično nove i svakako dragocene.