Postautentična pobuna

A upravo o autentičnosti se radi u današnje političko vreme. Prošle nedelje, stranice rezervisane za ovu kolumnu prenele su opasku Brusa Springstina o životu u postautentičnom svetu, a u kontekstu predizbornih kampanja. Ista Gazdina opaska se daje primeniti i na reakcije iznerviranih i besnih nad politikom u Srbiji, u formi nazvanoj „belim listićem“. Cela drama oko ekspresije nezadovoljstva putem svesno nevažećih glasačkih listića takođe je – postautentična. Pobunjenik i borac kakvim ga je rokenrol dao, Brus Springstin je u svom epskom antipatriotskom songu „Badlands“ (1978) govorio o „pritisku dok ne postane jasno“ i „pljuvanju u lice rđavoj zemlji“. Da li se na „eroziju tla“ na koju metaforično aludira Gazda zaista adekvatno odgovara – prostim neglasanjem? Da li je to vrh građanske neposlušnosti koji mi, besni i nezadovoljni, imamo da ponudimo?

Alternativa između glasanja za manje zle „naše“ i neglasanja uopšte „jer su svi isti“ je nikakva i podla alternativa. Popularizacija ideje o tome da je vrhunac građanskog angažmana i aktivizma nekakav bezopasno bledoliki listić zapravo je obmana, iako najverovatnije izrečena bez zle namere. Naime, arsenal građanske pobune mora biti mnogo širi od uspavljujućih dilema o tome da li (ne) izaći na izbore. Gde se denuo poziv na generalni štrajk? Kamo nasilje? Planovi za organizovanu sabotažu? Ili barem pozivi na masovni protest na ulici, sa starim dobrim parolama i vikanjem? Radili smo to već, i nije bilo tako davno.

Ako je politika u Srbiji zaista dotakla dno, jer političke oligarhije lopovski odvratno i odvratno lopovski vladaju svakim aspektom naših života, a dobrih političkih alternativa na vidiku nema – pobuna zaista jeste jedino što preostaje. Sorel bi rekao „cilj je ništa, važni su kretanje i borba“. Uostalom, vratimo se desetak godina unazad, u 24. septembar 2000. godine i svakako odnarođenu vlast koja proglašava drugi krug predsedničkih izbora. I napravimo tada jednu mentalno-istorijsku vežbu prema kojoj intelektualci pravednički gnevno pozivaju na izlazak u drugi krug izbora, ali na iskazivanje svog političkog nezadovoljstva jednim „ni Milošević, ni Koštunica“ praznim listićem. Danas bi JUL verovatno bio druga politička snaga u zemlji, a mnogi opozicionari pod zemljom. Srećom, nije tako bilo. Građani nisu ni dozvolili prevarantski drugi krug i, o jeresi, nasilno su svrgnuli vlast. Poenta? Crtanjem falusa po glasačkom listiću dok nam je falus politike duboko, bolno i neželjeno u zadnjici se ne rešava ništa. Jednostavno je. Poziv na beli listić ili znači da politička nezgodacija nije tolika da se od nje više ne može disati – ili znači pacifikaciju pravednog narodnog gneva.

Da bude potpuno jasno: ne glasati na izborima je savršeno okej. Bilo zbog nezadovoljstva ponudom, bilo zato što nam se ne izlazi napolje, jer je upravo počela omiljena serija. Ali praviti od toga nekakav naročiti čin političke pobune, jednostavno je naivno i komično. On podseća na Vudi Alenov genijalni i satirični „Kratak, ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost“ (1975) prema kojem je pravilo oblačenja za revoluciju „najčešće kežual“, a „obe strane su fleksibilne oko vremena i mesta zbivanja“. Istovremeno, neučešće u drami zaokruživanja brojki po listićima ni na koji način ne čini apstinenta osobom koja je sebe izbacila iz politike ili osobom koja gubi pravo da zahteva blagostanje, sada i odmah. Upravo fetišizacija izbora i izbornog listića, crnog, belog ili ružičastog, predstavlja problem, a ne rešenje. Ako smo istinski nezadovoljni i besni, a nije da nema razloga za to, postoje mnogo autentičniji načini da to pokažemo.