Potraga za diktaturom

To jest, podlo i neosetno transformisao demokratsku galaktičku Republiku u autokratsko Carstvo (Imperiju), dok su senatori gromoglasno aplaudirali. Za neupućene u političku mitologiju „Ratova zvezda“, Padme je bila demokratski izabrana kraljica Nabua, a poznatija je kao tajna žena Anakina Skajvokera (kasnije: Darta Vejdera). U pitanju je bio jedan od snažnijih motiva univerzuma Džordža Lukasa, kao i slika koja predstavlja blistavi izraz naše sopstvene političke imaginacije o tome kako se zavode autokratija ili diktatura. Pošto svi znaju šta se dogodilo „posle“ – briljantne i ranije snimljene epizode IV, V i VI – „Ratovi zvezda“ igraju na kartu našeg laičkog osećaja za politiku. A posebno na pribojavanje građanstva od stanja u kojem nova vlast dramatično uvećava svoju državnu kontrolu. Čemu ljudi, opijeni populizmom, demokratski veselo aplaudiraju. Ovakav scenario, u svojoj dosadnijoj verziji poznatoj kao realnost, udario je da provejava političkim analizama zbivanja u Evropi i ovde.

Nedavno okončani izbori za Evropski parlament opisani su kao svojevrsna društvena nepogoda – nazivani su političkim zemljotresom, plimom ekstremne desnice i sličnim jeftinim analogijama. Za one koji preskaču novinske stranice posvećene vestima iz Evrope i sveta: ti izbori su učinili da grčki neonacisti iz Zlatne zore uđu u dotični parlament sa gomilom sedala, kao i da u Engleskoj i Francuskoj pobedu prvi put odnesu neke „treće“ partije čiji se partijski program i ideologije svode na radikalni desničarski populizam i evroskepticizam – UKIP i Nacionalni front. U susedstvu već neko vreme u Orbanovoj vladi sede neofašisti iz Jobika, a čak su i tradicionalne socijaldemokrate Danci uspeli da zaokruže svoju populističku radikalnu desnicu (Danska narodna partija) u do tada nezapamćenom broju. Uzgred, Švajcarci svojoj ekipi sličnih svetonazora (Švajcarska narodna partija) dodeljuju većinu glasova još od 1999. godine. Zbog svega ovoga, pojedini komentatori su pustili mašti na volju i jednu razumnu zabrinutost transformisali u neopravdani katastrofizam zbog marša umivenog fašizma.

Komentatori sa ove strane bedema „Tvrđave Evropa“ su, naravno, požurili da na spisak šatro puzećih desničarskih autokratija dodaju i vladu Aleksandra Vučića, dok se im obaranje pojedinih sajtova namestilo kao Nebojši Stefanoviću lažni doktorat Miće Jovanovića. Jedna verzija ovakvog tipa razmišljanja zauzima elitistički stav prema kojem je demokratija ta koja favorizuje uspon desničarskog populizma. Jer i Viktor Orban i Marin le Pen i Najdžel Feridž i ostali populisti birani su većinom glasova. Drugim rečima, implicitno se kritikuje sistem koji dopušta demagozima da osvoje umove, srca i prepone glasača, a koji zatim biva transformisan u tzv. „demokraturu“, ako ne i nešto gore. Jer nije manjkalo ni traljavih komparacijama sa Vajmarskom Nemačkom, dakle, slabom demokratijom koja je kao takva prethodila usponu nacizma. Ova popularna politička bajka za siromašne glasi ovako: demokratija, zla kakvom su je antički Grci dali, omogućila je da jedan populista i demagog sa čudnim ukusom za brkovne frizure zasedne na vlast. Dakle, Nemci praznih džepova i ispraznog mozga, demokratski su požurili da dovedu jednu takvu bitangu na tron. Jer recesija i demokratija rađaju populizam i desni ekstremizam, nužno i neposredno kao što burek rađa želju za jogurtom.

A da li je zaista tako bilo? Poput nacionalne istorije i maminih saveta o prehladi – i politikologija ima svoje mitove i ovo je jedan od njih. Dok je istina takva da je nacistička partija na poslednjim izborima pre nego što je Hitler ukinuo celu tu gužvu (u julu i u novembru 1932. godine) osvojila tek 38%, odnosno 33% glasova. Na predsedničkim izborima iste godine, Hitlera je žestoko porazio Hindenburg. Dakle, čak ni svaki drugi Nemac u demokratskoj Nemačkoj (a kamoli većina) nije mirisao ceo taj nacionalsocijalizam i njegovog vatrenog eksponenta. Hitler je za kancelara postavljen, a ne izabran na izborima, zato što su se ostali politički akteri tako kratkovido dogovorili. Slično se preteruje i sa drobljenjem o svemoći nacističke propagande, te sa jadnim komparacijama svaki put kada ovdašnje televizije neodoljivo zasmrde kao servisi partije na vlasti. Naime, najgledaniji filmovi u Hitlerovoj Nemačkoj uopšte nisu bili njegovi propagandni filmovi, već holivudski blokbasteri. Ništa neobično: srceparajuća melodrama ili bezumna krimi-akcija svaki put će po gledanosti potući filmove koji prikazuju gomilu skotova kako marširaju i njihovih vođa kako se dernjaju u mikrofon. Dođavola, ima nešto i u radnji. Možemo da odahnemo, nema tog Gebelsčića koji će celokupnu naciju transformisati u bezumne zombije gladne krvi i tla koji ne razlikuju stvarnost od fikcije, kad to već Gebels nije uspeo.

Mnogi Petar Petrović sa uplatnice misli da zna tušta i tma toga o diktaturi i autokratiji, jer je nagledan traljavih dokumentaraca o nacistima po kablovskim televizijama. Dok čeka one budalaštine o drevnim vanzemaljcima kao graditeljima piramida i svega ostalog. Takođe, kuda boljeg primera za neko političko zlo i naopako od režima Adolfa Hitlera, i samim tim omiljenog začina svakog lošeg i jeftinog argumenta, od protivnika vegetarijanstva (Hitler nije jeo meso) do zagovornika pušenja na javnom mestu (Hitler je prvi uveo antipušačke zakone). I samim tim omiljene komparacije ama baš svakom ko, ispravno ili ne, namiriše autokratiju, zatim se uvalja u Reductio ad Hitlerum logičku grešku i zaspi snom pseudopravednika. Dakle, jednom za svagda, Hitler nije došao na vlast na slobodnim i demokratskim izborima, odnosno glasovima građana. Već upravo onako kako očekujemo da diktatori i barabe dođu na vlast: kratkovidim zakulisnim politikantskim dogovorčićima koji su ga postavili za kancelara, iako nije imao skupštinsku većinu.

Čemu nas ova lekcija iz političke istorije može naučiti? Da smirimo strasti i da ne preterujemo, odnosno da ne tupimo oštricu svoje kritike. I usredsredimo je na sasvim realne probleme, nedostatke, manjkavosti i skandale vlasti. Umesto da, zato što nam se ta vlast ne dopada, tražimo diktaturu tamo gde je nema. I da po Lukasovom receptu drobimo „Ovako umire sloboda… uz cenzuru interneta.“ Drugim rečima, naravno da će ovdašnji parlament sa ovakvim njuškama i ovakvom raspodelom mandata gromoglasno aplaudirati svakoj odluci Aleksandra Vučića. I da će u stavu mirno i sa suzom niz butinu podržati i priznanje Kosova, i ustajanje u pola osam, i 10% nižu platu, i gej paradu, i promenu kalendara, i kriminalizaciju slanine. Ali to još uvek ne znači da smo se iz republike pretvorili u Imperiju. Uostalom, na tom smo užetu već visili. A Slobodan Milošević je srušen tek kada je njegov režim zaista poprimio oblike groteskne diktature. Ubrzo smo shvatili da je problem u obesnom sistemu, a ne u obesnom autokrati, ali svejedno: fantom slobode je zaista neuništiv.

Vajmarska Nemačka je bila demokratija bez demokrata, što u današnjoj Evropi nije slučaj. A ako se ta demokratija konačno zapatila i ovde, treba je čuvati i negovati, a ne odbacivati zbog rizika koje sa sobom nosi. Važno je da budemo strogi i oštri prema populističkoj i radikalnoj desnici, ali ne i da izmišljamo razne Palpatine i Dart Vejdere u tuđem ili svom neurednom sokaku. Početkom 21. veka, u Evropi kao i u Srbiji, radikalna desnica predstavlja marginalnog političkog aktera. Ne smemo postati paralisani pred sopstvenim iracionalnim i/ili elitističkim strahom od navodnih „masa“ koje u traljavoj i smotanoj demokratiji vešto (zlo)upotrebljavaju politički lideri gladni diktature i vlasti. Jer iste argumente protiv spore i neefikasne demokratije koristio je i – Hitler. Ovaj put, bez (logičke) greške.