Provincija Srbija

Pa ipak, ovako periferna i palanačka Srbija se uzdizala na centralnu belosvetsku scenu u nekoliko blistavih trenutaka i mimo Novaka Đokovića i njegovog prebacivanja loptice preko mrežice. Među tim trenucima je svakako i Sretenje, odnosno praznovani događaji po najnovijem Danu državnosti. S druge strane, sva nevolja moderne, kao i savremene Srbije jednako je sadržana u događajima oko i nakon famoznog Sretenja. Tako da zbunjeni građani kojima su zluradi novinari 15. februara turili mikrofon pod nos i maliciozno ih upitali „A šta tačno slavimo danas?“ mogu da odahnu – mnoge aspekte Sretenja živimo i sada. Evo i zašto i kako.

Prvo, na Sretenje 1804. godine je zakuvana Srpska revolucija, u ovdašnjoj istoriografiji poznatija kao Prvi srpski ustanak. Mitologije u stranu, u pitanju jeste bio čin vredan divljenja. Ljudi koji su do tada živeli u feudalnom mraku i pod turskom strahovladom ubrzo su stvorili kakvu-takvu vojsku i nekakvu upravu ili vladu, odnosno Sovjet, ministarstva, diplomatiju i sudove. Borba za slobodu Beogradskog pašaluka (zvanično: „Smederevskog sandžaka“) započela je bez podrške velikih sila, bez saveznika, i u dobu kada Otomansko carstvo nije bilo u ratu. Prvobitno, zahtevi su bili umereni, a borbe za autonomiju prilično uspešne. Tokom revolucije, prvi pobunjenik Karađorđe izabran je za naslednog „Vođu“ („Vožda“), stvorena je i prva vlada sa šest ministarstava, kao i nekakav Vrhovni („Veliki“) sud. Pod Dositejem kao ministrom prosvete, otvoreno je 50 novih osnovnih škola, a pokušalo se i sa ujedinjenjem srpskih porodičnih srpskih klanova izvan pašaluka. Evropa zaluđena (nacionalnom) slobodom je aplaudirala ovim događajima na njenom „Bliskom istoku“ kao činovima modernizacije i civilizovanosti. Okej, na početku ustanka prvo su bile napadnute turske gostionice ili hanovi čiji su vlasnici masakrirani, ali tako je to sa revolucijama – podmazuju se krvlju.

Međutim, u gužvu ubrzo upada Rusija koja se pridružuje srpskim pobunjenicima, odakle i vodi poreklo legenda o bratskoj Rusiji i njenom narodu. A Rusi ustaničkoj Srbiji zatim klasično i jednako legendarno okreću leđa, ali ovo nije ušlo u mit. Naime, pobunjenici su prvo pokuša(va)li da uspostave mir, slali su predstavnike i pregovarali sa Turskom, a i sultan je Srbiji ponudio željenu autonomiju i zvaničnu instituciju vrhovnog srpskog kneza, uz godišnji porez i raskid veze sa Rusijom. Ipak, pobunjenike je Rusija navabila da na ovo ne pristanu i da nastave sa fajtom. A čim je Napoleon zakucao na ruska vrata, ruski burazeri su brže-bolje sklopili mir sa Osmanlijama i povukli i vojsku i podršku iz Srbije. Naravno, stvar nije propala samo zbog tadašnje geopolitike, već i zbog unutrašnjih i posve uskogrudih i provincijalnih borbi za moć. Na Karađorđa su od starta kidisali drugi velikaši, a i Vožd je vladao čvrstom rukom – cinici bi rekli sasvim u skladu sa istoimenom titulom Firera ili Dučea. Velikim vojvodama koji se ne slažu sa njegovom politikom je oduzeo komandu, sebe je proglasio predsednikom Sovjeta i uzeo je pečate svim sovjetnicima da ne mogu da donesu nijednu odluku bez njega. Takođe, samovolja lokalnih knezova koji zavode svoje male feudalne strahovlade je izazivala unutrašnju nestabilnost i činila da Srbija izgleda neozbiljno na međunarodnom planu. Uz to, srpski pobunjenici su se ubrzo podelili na prozapadne i proruske frakcije – na „nemačkare“ i na „rusoljube“. Zatim dolazi do velike turske ofanzive i ustanici isuviše gladnih očiju zagledanih u Rusiju gube osvojeno, beže u emigraciju ili ostaju i suočavaju se sa odmazdom.

Drugi veliki događaj na Sretenje koji smo šatro proslavili bilo je donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine, retko moderne stvari u tadašnjoj traljavo ili nikako modernoj Srbiji. Ovim dokumentom, vlast je podeljena na zakonodavnu (zakonodateljnu), izvršnu (zakonoizvršiteljnu) i sudsku, i uvedena je institucija naslednog kneza kojeg kontroliše faktička vlada (Sovjet, sa predsednikom, ministrima i savetnicima). Proglašena je neprikosnovenost ličnosti, ukinuto je ropstvo i ukinut je feudalizam, a uvedeni su i pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana i imovine, ravnopravnost građana bez obzira na veru i naciju, kao i profesionalna (nenasledna) birokratija. Donela ga je skupština od par hiljada bolje stojećih poslanika i „seoskih buržuja“, što je sve proslavljeno gozbom i vatrometom, jer mora malo i da se proveseli i za harmoniku kinta zadene. Obično se navodi da je Sretenjski ustav bio „najistočniji odblesak“ Francuske revolucije, a napisao ga je Dimitrije Davidović, knežev sekretar i dobro obrazovani Srbin iz Austrije. I tada uvedena zastava Kneževine Srbije bila je sasvim zgodna i prigodna: direktno plagirana francuska trobojka, uz grb sa četiri ocila koji je oivičen maslinovom i hrastovom granom. Dakle, u pitanju jeste bio izraz slobodoumnog i revolucionarnog duha koji se uzdigao iznad provincije i periferije Srbije, približavajući ove prostore tekovinama tada najrazvijenijeg sveta, kao i idealima slobode, jednakosti i bratstva.

Opet međutim, sav taj razumljivi ponos o kojem su na Dan državnosti s pravom drobili državni zvaničnici ostao je kratkog daha. I upitno je šta je tu tačno za podizanje nosa. Jer, Sretenjski ustav je povučen i ukinut samo 55 dana kasnije. I ta činjenica, kao i spomenuti slučaj Srpske revolucije, indikator je srbijanske drame koja ovo društvo prati do danas. Tipični razlozi za ukidanje Sretenjskog ustava iznova se (pro)nalaze u mrskom inostrastvu – i Austrija i Rusija su protestovale protiv ovako liberalnog ustava, time čuvajući pozicije sopstvenih apsolutističkih monarhija. Sve je o(t)pisano kao neprikladni izraz francuskog duha u jednoj balkanskoj otomanskoj provinciji kojem se ima stati na put. Ipak, zaboravlja se da je i Sretenjski ustav po sebi bio rezultat iznude, odnosno pokušaja suzbijanja apsolutizma Kneza Miloša Obrenovića. Protiv njega je od 1817. do 1835. godine podignuto čak šest buna, uključujući tu i vojno zauzimanje Jagodine i Kragujevca od strane (karađorđevićkih) pobunjenika. Dakle, Srbija se i posle Drugog srpskog ustanka iznova, i sama sa sobom, našla u situaciji unutrašnjih sukoba i oružanih borbi za (pre)vlast u ličnu korist. Samim tim je olako izgubila još jednu hrabru tekovinu koja ju je izmakla iz provincijalnog blata i duha palanke.

Drugim rečima, Srbija se ponaša(la) poput bliskoistočnih i afričkih kolonija nakon proterivanja kolonijalnih sila. Poput društava koja se nakon izvojevane slobode sasvim slobodno prepuštaju orgijama građanskih ratova, palanačkim balkanizacijama i lokalnim bandigazdama i Iznogudima koji bi da budu „kalifi umesto kalifa“. Srbija je bila prva provincija Otomanskog carstva koja je na tlu Evrope pokrenula proces oslobađanja, kao i prva zemlja sa ustavom na prostoru bivše Jugoslavije. A šta se dogodilo posle, u naredna dva stoleća borbe za modernu Srbiju? Od Sretenjskog (1835.) do ovog poslednjeg (2006.), Srbija je promenila čak 13 ustava, za 170 godina. U proseku, jedan na svakih 13 godina. Nasilno su smenjivane dinastije i vladari, kao i celokupne državne elite. Jedino su knez Miloš Obrenović i Josip Broz Tito umrli prirodnom smrću dok su bili na vlasti, a svi ostali vladari su bili usmrćeni ili proterani. Karađorđe je ubijen, nasilno su smenjeni i knez Miloš i knez Mihailo, a svgrnut je i knez Aleksandar Karađorđević. Knez Mihailo je i ubijen, kralj Milan je prognan nakon mnogih buna i atentata, a njegov sin Aleksandar sa suprugom takođe je zverski ubijen. Kralja Petra je primoralo na abdikaciju, njegov sin je takođe ubijen u Marseju, a Petar II je zbačen posle rata. U savremeno doba, svrgnut je Slobodan Milošević koji je takođe (za)vladao nasiljem, a ubijeni su Ivan Stambolić i Zoran Đinđić. Usput, nakon Srpske revolucije, moderna Srbija je ratovala najmanje trinaest puta. Bili su to: Prvi srpsko-turski rat (1876), Drugi srpsko-turski rat (1877-1878), Rusko-turski rat (1877-1878), Srpsko-bugarski rat (1885), Prvi balkanski rat (1912-1913), Drugi balkanski rat (1913), Prvi svetski rat (1914-1918), Narodnooslobodilački rat (1941-1945), Desetodnevni rat u Sloveniji (1991), uz ratove u Hrvatskoj (1991-1995), Bosni i Hercegovini (1992-1995), na Kosovu (1998) i protiv NATO (1999).

I zato, baš kao i sa Vidovdanom i sa Bojem na Kosovu, šta mi to tačno slavimo? Hronika srpskih uspona i blistavosti, poput Srpske revolucije i Sretenjskog ustava, po difoltu ili pravilu je praćena hronikom sloma, prevrata i propasti. I ubrzanog povratka u blato periferije koje nikako da otresemo sa cipele. Jer, ni ustanak ni ustav nisu propali zbog nekakvog hroničnog srbijanskog nejedinstva, kako to vole da tumače zagovornici autokratskih „Ein Volk, Ein Reich“ ideja o nekakvoj zavetnoj srpskoj „slozi“ i homogenosti uma i ponašanja. Niti nužno zbog uticaja zlih „svetskih moćnika“ – bili ti zlikovci u Londonu, Parizu, Beču, Carigradu, Briselu, Vašingtonu ili Moskvi, sasvim svejedno. I koliko god to bio zgodan izgovor. Ne, propali su zbog hroničnog odsustva jasne ovdašnje vizije o Srbiji na Zapadu, odnosno slabe podrške Srbiji kao modernoj zemlji demokratije i slobode. Blistavi izuzeci koje nesumnjivo valja slaviti tada su ipak samo kičoliki prolazni događaji, bez značenja i sadržine. Ako izuzmemo neradni dan, par amnestija i kilograme razdeljenog ordenja, naravno. Ali ono strukturno i dugotrajno u Srbiji u modernom dobu bilo je sistematsko očuvanje i spremno osnaživanje zatečenog perifernog ili provincijalnog stanja. Sve u korist novih političkih, vojnih i verskih elita koje su želele svoj danak u zlatu, privilegijama i ponekad krvi. Jer uskogrudost i zaostalost periferije najviše odgovaraju takvima. I dobro je što slavimo datume kada smo se bili uzdigli iz takvog stanja i približili nekakvom centru ili jezgru. Ne valja što se u tu provinciju i palanku stalno vraćamo.