Putujmo domaće

Celu stvar su navodno pokrenuli sami profesori uz argument da su ekskurzije izgubile smisao, pošto su se „pretvorile“ u provod i kupovinu. Kao da oni nisu osobe koje bi te ekskurzije trebalo da osmisle, odnosno da im uliju ili povrate smisao. Uostalom, ako smisla u ekskurzijama zaista (više) nema, zašto ih onda organizovati u zemlji? Da bi se u (n)ovoj besmislenoj akciji „putujmo domaće“ razbijali prozori i inventari domaćih hotela?

Stvar je zapravo puno banalnija, samo što iz nostalgije i iskrivljenog sećanja niko ne želi da je kaže naglas. Naime, a kada to ekskurzije nisu bile provod, pa su se u isti „pretvorile“? U kom su to utopijskom svetu učenici išli na ekskurzije da bi zaista videli ono što njihovi profesori misle da bi trebalo da vide? Koja to omladina nije zevala po muzejima i pozorištima, čekajući da se ta gnjavaža završi što pre? I zatim švercovala alkohol, zaljubljivala se, polno opštila i tako stvarala sećanja za ceo život?

Uzgred, ekskurzije je (u njihovoj modernoj formi) u obrazovanje uveo sjajni renesansni humanista i nastavnik Vitorino Ramboldini, poznatiji kao Vitorino iz Feltre. On je u 15. veku podučavao decu iz elitnih italijanskih porodica zajedno i ravnopravno sa siromašnom decom i bio je jedan od prvih modernih edukatora. Živeo je zajedno sa svojim učenicima u jednom od prvih sekularnih internata u Evropi, učionice koje je napravio bile su moderne i dobro osvetljene i u nastavni program je uključio i ekskurzije. Nema sumnje u to da su i njegovi učenici na ova putovanja odlazili sa zabavom na umu. Uostalom, Ramboldinijeva inovativna škola, sa ozbiljnim lekcijama iz grčkog, latinskog, matematike, muzike, istorije i filozofije, istovremeno je nazivana „Casa Giocosa“ ili – „Vesela kuća“. Zašto se naši edukatori plaše malo veselja, provoda i šopinga?

Suština ove temeljno antihumanističke preporuke za zabranu je u nečem sasvim drugom. Naime, bolest mozga izražena u toj zlomisli izraz je, prvo, ksenofobnog straha od slobodnog inostranstva i, drugo, konzervativnog straha od slobodne omladine. Uz to, siromašnijim učenicima ekskurzije u inostranstvo često predstavljaju jedinu šansu da to inostranstvo i posete. Mnogi roditelji, da li zbog nedostatka novca i/ili zbog nedostatka svesti o tome ne bi samoinicijativno poslala svoju dečurliju negde napolje, a pod pritiskom vršnjaka će to (srećom) učiniti.

Na ekskurzijama, đaci iz razreda dobijaju priliku da se nađu u jednom novom i vanškolskom okruženju, gde su bez roditelja i jedni sa drugima. I naravno da se od renesanse naovamo, na dotičnim uvek neko napije, potuče i uopšte napravi budalu od sebe i drugih. Ali, činjenica da se famozna „naša deca“ u inostranstvu ponašaju kao krdo mustanga puštenih s lanca svedoči samo o tome da oni to putovanje doživljavaju kao jednu „sad ili nikad“ situaciju. To jest, da im treba više, a ne manje ekskurzija u inostranstvo, te da kod kuće imaju premalo, a ne previše slobode. Društvo koje uskraćuje ili ograničava putovanja sopstvenoj deci jeste zatvorena, neslobodna, preplašena i paranoična sredina koja nema poverenja u plodove sopstvenih prepona.

Tačno je da srednjoškolska žgebad sa ekskurzije zaista neće poneti lekcije o istoriji i arhitekturi, Rafaelu ili Verdiju. Te lekcije oduvek nauče samo štreberi, a o njima se ionako najbolje uči iz knjiga, a ne iz autobusa. Međutim, sa sobom će poneti lekcije o tome da su u inostranstvu piće i hrana često jeftiniji, ulice čistije, parkovi brojniji i zeleniji, a građani bogatiji i srećniji nego što su kod kuće. I saznanje da inostrancima na glavama ne rastu rogovi, a da u njima ne kuju planove o uništenju srpskog naroda i države. Drugim rečima, ekskurzija jeste jedna socijalno subverzivna delatnost. I svaka konzervativna i autokratska sredina će takve delatnosti suzbijati. Važna obrazovna lekcija koja se ovom preporukom uskraćuje jeste ona da postoji svet i iza poslednje tarabe u našem selu. Zvuči opasno, zar ne?