Rad ili znanje? 1

„Voleo bih kada bismo mi, čuvajući našu pravoslavnu veru, prihvatili bar deo one evropske protestantske etike o kojoj je govorio Veber, a koja je nosilac kapitalističkog sistema. Na toj etici počiva uspon Nemačke…“, pisao je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u autorskom tekstu za „Informer“ povodom nove 2013. godine.

Da li je bio u pravu?

Jer, vaistinu, nakon protestantske reformacije u 16. veku, evropski centri ekonomske moći, bogatstva i napretka pomeraju se od katoličke Austrije, Francuske, Italije, Portugala i Španije ka protestantskim zemljama, Engleskoj, Škotskoj, Nizozemskoj (opa!), Saksoniji i Pruskoj.

Ukoliko je neko bio bogati industrijalac u Evropi krajem 19. veka, ogromna je verovatnoća da je istovremeno bio i protestant.

Misteriozno i upadljivo, kao da su lična vera i verovanja odjednom postala blisko povezana sa privrednim uspesima čoveka i društva.

Postavlja se pitanje – kako?

U čemu je bila kvaka sa verskim i etičkim učenjima jednog Lutera, Kalvina, Cvinglija i ostalih reformatora, a koja su navodno ohrabrila ljude da marljivo rade i akumuliraju kapital?

Po čemu je to protestantizam toliko različita ili specifična vera? Koja je tačno veza između religijskog i privrednog života?

Najuticajnije odgovore na ova pitanja ponudio je spomenuti Maks Veber iz Vučićevog teksta, taj jedan od osnivača moderne sociologije.

Nakon niza nervnih slomova i boravaka po sanatorijumima za umno obolele, Veber 1904. godine odlazi da poseti Svetski sajam u Sent Luisu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Poput karikature staromodnog i rasejanog univerzitetskog profesora, u kariranom odelu i braon dokolenicama, on tada mahnito putuje Amerikom i raspamećeno se impresionira američkom privredom i društvom.

Tek na osnovu ovog iskustva u puritanskoj i bogobojažljivoj Americi (a ne rodnoj Nemačkoj), Veber pristiže do svoje teze o protestantskoj etici i duhu kapitalizma (1905.).

Kvaka, dakle, beše u sledećem.

Za Vebera, dinamični i preduzetni kapitalistički „duh“ kojeg je neposredno osetio u Sent Luisu i Čikagu, kao i u omalenim varošicama po Oklahomi i Misuriju, bio je neočekivana nuspojava protestantske reformacije u Evropi. Jer za sve dotadašnje religije, onaj najpobožniji život i najbogougodniji ideal značio je povlačenje iz ovog sveta.

Otuda svi ti hrišćanski monasi po manastirima i kelijama, zen budisti u meditaciji, hindu gurui po drveću, te razne askete, mistici i pustinjaci po pećinama.

A doktrinarna novotarija protestanata bila je u primeni ovog verskog asketizma na onaj sekularni svet.

Dakle, umesto povlačenja u manastire i pećine, valjalo je živeti taj monaški i puritanski život u onom svetovnom ili svakodnevnom poslu na Zemlji.

Što je naprosto značilo – vredno raditi i mnogo štedeti, ovde i sada.

Protestantska etika značila je crkvu i manastir i u fabrici, trgovini i banci, kao i na ulici i spavaćoj sobi.

I tako svaki prokleti rmbačeći dan, a ne samo nedeljom na misi ili službi božjoj uz prateći oprost grehova. Upravo iz te nove etike, slučajno se bio začeo, rodio i razmahao kapitalizam.

LJudi su tokom čitave istorije bili radili da bi (pre)živeli. Nakon reformacije, ljudi su počeli da žive da bi radili. Otprilike baš kao medijski radni i marljivi, nenaspavani i gladni puritanac Aleksandar Vučić.

A da li je zaista bilo tako?

Pa, biće da nije.

Veberovoj tezi u međuvremenu je upućeno tušta i tma argumentovanih prigovora i kritika od strane sociologa, istoričara i ekonomista.

Prvo, kapitalizam je počeo da se razvija još u katoličkoj Lombardiji, Veneciji i Flandriji u 14. veku, čitavo stoleće pre reformacije.

Drugo, Veber je bio zanemario mnoge istaknute katoličke preduzetnike iz Francuske i drugih evropskih zemalja.

Treće, potpuno je zanemario evropske i američke Jevreje, iako su se mnogi od njih pokazali kapitalistički i privredno dinamičnijim od svojih protestantskih sunarodnika.

Četvrto, mnogi protestantski mislioci vatreno su bogoradili protiv kapitalizma.

Peto, Veber je za svoju tezu koristio prilično sporne podatke i statistike tadašnjih državnih zavoda.

Šesto, na jednako metodološki problematične načine pravio je nategnute paralele između propovedi Martina Lutera i npr. ideja Bendžamina Frenklina.

Sedmo, savremena sociološka teorija ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost da se religijska uverenja i vrednosti individue tako prosto prenose na njegovo ili njeno ekonomsko ponašanje.

Jer veruju ljudi u sve i svašta, ali se u privredi ipak ponašaju u skladu sa posve fizičkim, a ne metafizičkim normama.

Najzad, definitivni udarac Veberovoj tezi zadao je izvesni ekonomista Kantoni sa Harvarda 2009. godine.

On je empirijski proverio celu tu stvar, analizirajući privredu čak 276 nemačkih gradova u periodu između 1300. i 1900. godine, uz jasan zaključak da ne postoji ama baš nikakav uticaj protestantizma po ekonomski rast i razvoj.

Slično su potvrdile i još najmanje dve slične komparativne studije sociologa iz 2001, a koje o Veberovoj tezi govore kao o samo još jednom „voljenom mitu“ društvenih nauka.

Među naučno obaveštenim sociolozima, Veberova zamisao danas deluje tek kao popularni, uporni ili žilavi stereotip o marljivim Nemcima (Skandinavcima, Severnjacima) nasuprot lenjim Italijanima ili opuštenim Špancima (Mediterancima, Južnjacima), te imaginarnim Balkancima.

Ili kao predmet lošeg vica, a ne ozbiljne društvene nauke. Pa ipak, Maks Veber jeste i bio i ostao na tragu nečeg suvislog i čvrstog, uprkos traljavim dokazima i pogrešnim argumentima.

Nakon reformacije, protestantske zemlje jesu privredno napredovale brže od onih katoličkih, preuzevši vodeću ulogu u svetskoj ekonomiji nakon oko 1700. godine.

Međutim, faktor koji je odigrao ključnu ulogu u celom tom procesu bio je – šta?

Pismenost, odnosno obrazovanje.

I ovo je bila ona ključna varijabla koju u svojim tekstovima zanemaruje Veber, a sa njim i Aleksandar Vučić.

Veberovoj tezi o vezi između aktivnog verskog i dinamičnog privrednog života društva hronično nedostaje faktor čitalačke, naučne i istraživačke revolucije.

Jer, protestantizam predstavlja reformisanu verziju hrišćanstva koja se, umesto na rituale, ceremonije, ikone, crkve i popove, izdašno usredsređuje jedino na – Sveto pismo.

Na reči i na tekstove koje, bez posrednika i drame, sami sa sobom i na svojim jezicima, čitaju hrišćanski vernici. Biblija je onaj najveći i apsolutni autoritet protestanata, zbog čega oni toliko i ohrabruju pismenost i prateće štampanje.

A upravo je ta činjenica indirektno ili nuspojavno bila ohrabrila ekonomski razvoj protestantskih društava Evrope.

Uz to, pismenost su širom sveta širili i protestantski misionari.

Zato je npr. upis u škole u britanskim kolonijama u Indiji bio i do pet puta veći nego u kolonijama evropskih katolika poput Portugalaca u Brazilu.

Fokus na pismenost bio je i onaj (Veberu) nedostajući faktor u slagalici uspeha francuskih i ponajpre jevrejskih preduzetnika, a koji su i te kako insistirali na učenju i znanju.

Evropski protestantizam umnogome je bio varijacija na Dositejevu prosvetiteljsku temu: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci“.

Protestanti izvorno jesu mislili jedino na „svete“ knjige. Ali su zato neočekivano lansirali i one svetovne, profane, istraživačke i naučne štampane tvari, na polzu čovečanstva.

Topla voda ili rupa na saksiji privrednog uspeha Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država počivaju na znanju i (visokom) obrazovanju.

Dotične je možda bila čitalački pogurala protestantska reformacija, ali ne toliko zbog teoloških doktrina o predestinaciji ili dogmi o transupstancijaciji, koliko zbog omasovljavanja pismenosti.

Uostalom, Japan, Južna Koreja ili Kina uopšte nisu protestantske zemlje, ali zato jesu privredni giganti današnjice.

Putem ekonomskog razvoja krenuli su tek nakon ogromnog ulaganja u opismenjavanje, te u nauku i obrazovanje, po proverenom receptu protestantske Zapadne Evrope.

Industrijska, ali i ona Američka i Francuska revolucija, bile su proizvod tehnoloških, koliko i ideoloških inovacija.

I rezultat akumulacije onog finansijskog, koliko i „ljudskog“ kapitala.

Dakle, uvećanja broja stanovnika koji umeju da čitaju i pišu, i koji su sve obrazovaniji, radoznaliji i kreativniji.

Načitani i talentovani ljudi, a ne rezerve uglja, nafte ili gasa, pšenice, malina ili kukuruza, te lignita, litijuma ili zlata, čine taj ključni „resurs“ koji pravi razliku između bogatih i siromašnih društava.

Američki puritanizam koji je bio zadivio i očarao Maksa Vebera mnogo je više od beslovesnog i bogougodnog rmbačenja od jutra do mraka.

A bilo je ozbiljne sociologije i posle Vebera, pa istraživanja pokazuju da ove protestantske ljudske životinje odlikuju i neobično visoki nivoi međusobnog poverenja, osećanja zajedništva i saradnje, štedljivosti i prakse dugoročnog planiranja, kao i otvorenosti prema strancima.

Što sve jesu faktori koji članovima srpskog društva toliko nedostaju. Naime, vrednih, marljivih i udarnički radnih ljudi ima gomila, i među baš svim rasama, nacijama i verama na svetu.

Ali, samo su neka društva na tom svetu uspešna, bogata i srećna.

Kako god Aleksandar Vučić bio čitao i učitavao Vebera, protestantizam nije učinio samo to da razvijeni Zapad više rmbači i radi. Već i da mnogo više čita i piše.

Kontra popularnim mitovima novobogataških preduzetnika, menadžera i političara, za odistinski društveni razvoj i napredak treba nam mnogo manje rada – i mnogo više znanja i obrazovanja. Protestantskih knjiga, umesto pravoslavnih zvona i praporaca.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

49 reagovanja na “Rad ili znanje?”

  1. Napokon nešto u svom domenu. I još kada bi autor malo promislio o tome kakav on doprinos daje za „visoki nivoi međusobnog poverenja, osećanja zajedništva i saradnje“.

    • Naš osnovni problem je što mi Srbi previše volimo vlast, pa brzo stignemo do autokratije. Demokratija je u Srbiji postojala svega 12 godina do dolaska Naprednjaka. Zatim volimo više monarhiju od republike, pa bismo povratak kralja i njegove samovolje, a znamo kako su se na Zapadu obračunavali s kraljevima, i na kraju, patimo što nismo azijska država na granicama Rusije, dok skoro svaka azijska država koja se graniči sa Rusijom pati što nije evropska država.

  2. Ja sam mislio da će se uvaženi profesor oglasiti povodom neprestanog skrnavljenja i pljačkanja srpskih svetinja u Sarajevu, „kad ja tamo, a ono međutim…“. Kako bi mogao da priča o tome, a pljuje po Srbima, je li administratori? Vama ovo pišem.

    • ko posece sume po srbiji, ko unistava i prlja reke po srbiji, gde pogibe 500 radnika u toku godine nego u srbiji, zar ti ljudi i nase sume i reke nisu srpske svetinje.

    • Jednom je Zukurlic kod Marica rekao u Bosni je spaljeno 700 dzamija a ni jedna crkva .Mozda ste mislili na svetinje u CG koje skrnave Crnogorci

  3. Pohrli dragi decace u taj novi vrli svet, ne oklevaj ni casa, usreci ga, skini ove balkanske okove sa sebe i oslobodi se, neka pod protestanskim suncem procvetaju svi tvoji talenti, a nas, nedostojne tvoje pameti i neutesne tvojim odlaskom, ostavi da zvoncamo i zveckamo. Moje ce dusa, izvesno je, propatiti zbog tvog odlaska, ali tvoja sloboda je moj prioritet.
    I da, cestitam Alekseju na Nizozemskoj. Mora da mu je novi naziv Holandije lepo lego – ma samo sklizne niz grlo.

    • Pa Živcana, ako nisi obaveštena, mladi i pametni odlaze svakodnevno. Ostaju oni koji Vučiću trebaju: da mnogo rmbače i da mnogo ne pitaju.

    • Plus, … mocice da skida i lepi Wikipediju u svoje clanke, sa barem 3 ‘protestantska jezika’!

    • Živčana, molim te. Malo manje drame, a malo više mozganja. Pošto su obrazovani i pismeni odgalopirali (ili će odgalopirati) daleko od nepismenih, zatucanih, egocentričnih, verom opsednutih a stvarnosti nesvesnih ljudi, mogla bi ti lagano odjahati na svom magarcu do obližnje škole ili biblioteke, da ti pametne čike i tete objasne da je Nizozemska (ili kako je njeni žitelji zovi, Nederlands, u prevodu niska zemlja) ispravan naziv ove države, dok je Holandija (Holland) samo jedan njen region. Ja ću u međuvremenu razmišljati kako se neko može diviti sopstvenom zveckanju, zvoncanju, i neumesnom glumatanju. Ali eto, tako izgleda vera bez razuma, pameti i kritičkog razmišljanja. Jadan Dositej Obradović, sve je bilo uzalud..

        • Za pocetak prestani da pises ili to radi u Informeru. Da se odmorimo malo od tvojih nesuvislih polumisli.

      • @Živčane pohvale ludosti

        Jedino nije jasno kako si ti tako „pametan i pismen“ ostao u Srbiji i nisi odgalopirao?
        Holandija je iz svojih razloga predlozila da se za njihovu drzavu koristi naziv Nederland odnosno The Neteherlands ali je dala i opciju da svaka drzava odluci sama o tome, te je tako Ambasador Kraljevine Holandije u Srbiji dao izjavu da ce u Srbiji i dalje zvanicni naziv biti Holandija a ne Nizozemska. Koriscenje naziva Nizozemska je odraz palanackog hipsteraja i kompleksaskog izigravanje veceg katolika od Pape i nista vise od toga.

    • @neurostenična
      Pa možda će i pohrliti, ako/kad jednog dana shvati da nema više kome da predaje, jer su mu svi studenti već otišli na taj dekadenti zapad. I onda ostavi vas retrogradne kvazi intelektualce da tapšete jedni druge po ramenu, svirate u diple i zvonite praporcima, i naravno bazirate svoju pismenost na proučavanju biblije. Jer kako biti odistinski republikanac pored takvog harizmatičnog, obrazovanog i nadasve poliglotskog monarha. I još nešto, što nije upućeno vama već svim slobodnomislećim srpskim dušama, koje možda pročitaju ovo; dame i gospodo, nemojte misliti da je ikada kasno otići iz vaše postojebine. Ove godine je vaša Krlj bio na šumi i posekao najveći drveće do sad. Šta li će poseći od sad…

    • A što bi hrlio, jel zato što ne deli tvoje zatucane stavove, baš je o tebi pisao kada je konstatovao da su protestantska društva otvorena prema strancima, znači prema drugačijem, a ova naša, čiji si ti verni reprezent, očito nisu pa bi svakog s kim se ne slažu poslali negde van

      • Gospodine MilanCe, ja vam se neću obraćati sa per tu, jer nismo zajedno ovce čuvali, mislim da ste to obavljali ipak sami. Za vašu informaciju, ja sam već odavno „van“, bar u geografskom kontekstu u odnosu na Srbiju. Moja poruka mojim istomišljenicima je da se ne plaše emigrirati pod „stare dane“, jer spasa ima uvek i nikad za to nije kasno, jer sam i ja emigrirao u poznim godinama. A što se tiče zatucanosti, to bih ostavio vama i vašim istomišljenicima, jer da imate iole zdrave pameti, razumeli biste iz prve moju poruku, te ne bi bilo potrebe da vam pojašnjavam istu.

      • @MilanCem, Pecalbar

        Pomesao si taj svoj seoski poturica mentalni sklop/kompleks nize vrednosti sa otvorenoscu prema svetu. To su jako razlicite stvari.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.