Rad ili znanje? 1

Da li je bio u pravu?

Jer, vaistinu, nakon protestantske reformacije u 16. veku, evropski centri ekonomske moći, bogatstva i napretka pomeraju se od katoličke Austrije, Francuske, Italije, Portugala i Španije ka protestantskim zemljama, Engleskoj, Škotskoj, Nizozemskoj (opa!), Saksoniji i Pruskoj.

Ukoliko je neko bio bogati industrijalac u Evropi krajem 19. veka, ogromna je verovatnoća da je istovremeno bio i protestant.

Misteriozno i upadljivo, kao da su lična vera i verovanja odjednom postala blisko povezana sa privrednim uspesima čoveka i društva.

Postavlja se pitanje – kako?

U čemu je bila kvaka sa verskim i etičkim učenjima jednog Lutera, Kalvina, Cvinglija i ostalih reformatora, a koja su navodno ohrabrila ljude da marljivo rade i akumuliraju kapital?

Po čemu je to protestantizam toliko različita ili specifična vera? Koja je tačno veza između religijskog i privrednog života?

Najuticajnije odgovore na ova pitanja ponudio je spomenuti Maks Veber iz Vučićevog teksta, taj jedan od osnivača moderne sociologije.

Nakon niza nervnih slomova i boravaka po sanatorijumima za umno obolele, Veber 1904. godine odlazi da poseti Svetski sajam u Sent Luisu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Poput karikature staromodnog i rasejanog univerzitetskog profesora, u kariranom odelu i braon dokolenicama, on tada mahnito putuje Amerikom i raspamećeno se impresionira američkom privredom i društvom.

Tek na osnovu ovog iskustva u puritanskoj i bogobojažljivoj Americi (a ne rodnoj Nemačkoj), Veber pristiže do svoje teze o protestantskoj etici i duhu kapitalizma (1905.).

Kvaka, dakle, beše u sledećem.

Za Vebera, dinamični i preduzetni kapitalistički „duh“ kojeg je neposredno osetio u Sent Luisu i Čikagu, kao i u omalenim varošicama po Oklahomi i Misuriju, bio je neočekivana nuspojava protestantske reformacije u Evropi. Jer za sve dotadašnje religije, onaj najpobožniji život i najbogougodniji ideal značio je povlačenje iz ovog sveta.

Otuda svi ti hrišćanski monasi po manastirima i kelijama, zen budisti u meditaciji, hindu gurui po drveću, te razne askete, mistici i pustinjaci po pećinama.

A doktrinarna novotarija protestanata bila je u primeni ovog verskog asketizma na onaj sekularni svet.

Dakle, umesto povlačenja u manastire i pećine, valjalo je živeti taj monaški i puritanski život u onom svetovnom ili svakodnevnom poslu na Zemlji.

Što je naprosto značilo – vredno raditi i mnogo štedeti, ovde i sada.

Protestantska etika značila je crkvu i manastir i u fabrici, trgovini i banci, kao i na ulici i spavaćoj sobi.

I tako svaki prokleti rmbačeći dan, a ne samo nedeljom na misi ili službi božjoj uz prateći oprost grehova. Upravo iz te nove etike, slučajno se bio začeo, rodio i razmahao kapitalizam.

LJudi su tokom čitave istorije bili radili da bi (pre)živeli. Nakon reformacije, ljudi su počeli da žive da bi radili. Otprilike baš kao medijski radni i marljivi, nenaspavani i gladni puritanac Aleksandar Vučić.

A da li je zaista bilo tako?

Pa, biće da nije.

Veberovoj tezi u međuvremenu je upućeno tušta i tma argumentovanih prigovora i kritika od strane sociologa, istoričara i ekonomista.

Prvo, kapitalizam je počeo da se razvija još u katoličkoj Lombardiji, Veneciji i Flandriji u 14. veku, čitavo stoleće pre reformacije.

Drugo, Veber je bio zanemario mnoge istaknute katoličke preduzetnike iz Francuske i drugih evropskih zemalja.

Treće, potpuno je zanemario evropske i američke Jevreje, iako su se mnogi od njih pokazali kapitalistički i privredno dinamičnijim od svojih protestantskih sunarodnika.

Četvrto, mnogi protestantski mislioci vatreno su bogoradili protiv kapitalizma.

Peto, Veber je za svoju tezu koristio prilično sporne podatke i statistike tadašnjih državnih zavoda.

Šesto, na jednako metodološki problematične načine pravio je nategnute paralele između propovedi Martina Lutera i npr. ideja Bendžamina Frenklina.

Sedmo, savremena sociološka teorija ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost da se religijska uverenja i vrednosti individue tako prosto prenose na njegovo ili njeno ekonomsko ponašanje.

Jer veruju ljudi u sve i svašta, ali se u privredi ipak ponašaju u skladu sa posve fizičkim, a ne metafizičkim normama.

Najzad, definitivni udarac Veberovoj tezi zadao je izvesni ekonomista Kantoni sa Harvarda 2009. godine.

On je empirijski proverio celu tu stvar, analizirajući privredu čak 276 nemačkih gradova u periodu između 1300. i 1900. godine, uz jasan zaključak da ne postoji ama baš nikakav uticaj protestantizma po ekonomski rast i razvoj.

Slično su potvrdile i još najmanje dve slične komparativne studije sociologa iz 2001, a koje o Veberovoj tezi govore kao o samo još jednom „voljenom mitu“ društvenih nauka.

Među naučno obaveštenim sociolozima, Veberova zamisao danas deluje tek kao popularni, uporni ili žilavi stereotip o marljivim Nemcima (Skandinavcima, Severnjacima) nasuprot lenjim Italijanima ili opuštenim Špancima (Mediterancima, Južnjacima), te imaginarnim Balkancima.

Ili kao predmet lošeg vica, a ne ozbiljne društvene nauke. Pa ipak, Maks Veber jeste i bio i ostao na tragu nečeg suvislog i čvrstog, uprkos traljavim dokazima i pogrešnim argumentima.

Nakon reformacije, protestantske zemlje jesu privredno napredovale brže od onih katoličkih, preuzevši vodeću ulogu u svetskoj ekonomiji nakon oko 1700. godine.

Međutim, faktor koji je odigrao ključnu ulogu u celom tom procesu bio je – šta?

Pismenost, odnosno obrazovanje.

I ovo je bila ona ključna varijabla koju u svojim tekstovima zanemaruje Veber, a sa njim i Aleksandar Vučić.

Veberovoj tezi o vezi između aktivnog verskog i dinamičnog privrednog života društva hronično nedostaje faktor čitalačke, naučne i istraživačke revolucije.

Jer, protestantizam predstavlja reformisanu verziju hrišćanstva koja se, umesto na rituale, ceremonije, ikone, crkve i popove, izdašno usredsređuje jedino na – Sveto pismo.

Na reči i na tekstove koje, bez posrednika i drame, sami sa sobom i na svojim jezicima, čitaju hrišćanski vernici. Biblija je onaj najveći i apsolutni autoritet protestanata, zbog čega oni toliko i ohrabruju pismenost i prateće štampanje.

A upravo je ta činjenica indirektno ili nuspojavno bila ohrabrila ekonomski razvoj protestantskih društava Evrope.

Uz to, pismenost su širom sveta širili i protestantski misionari.

Zato je npr. upis u škole u britanskim kolonijama u Indiji bio i do pet puta veći nego u kolonijama evropskih katolika poput Portugalaca u Brazilu.

Fokus na pismenost bio je i onaj (Veberu) nedostajući faktor u slagalici uspeha francuskih i ponajpre jevrejskih preduzetnika, a koji su i te kako insistirali na učenju i znanju.

Evropski protestantizam umnogome je bio varijacija na Dositejevu prosvetiteljsku temu: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci“.

Protestanti izvorno jesu mislili jedino na „svete“ knjige. Ali su zato neočekivano lansirali i one svetovne, profane, istraživačke i naučne štampane tvari, na polzu čovečanstva.

Topla voda ili rupa na saksiji privrednog uspeha Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država počivaju na znanju i (visokom) obrazovanju.

Dotične je možda bila čitalački pogurala protestantska reformacija, ali ne toliko zbog teoloških doktrina o predestinaciji ili dogmi o transupstancijaciji, koliko zbog omasovljavanja pismenosti.

Uostalom, Japan, Južna Koreja ili Kina uopšte nisu protestantske zemlje, ali zato jesu privredni giganti današnjice.

Putem ekonomskog razvoja krenuli su tek nakon ogromnog ulaganja u opismenjavanje, te u nauku i obrazovanje, po proverenom receptu protestantske Zapadne Evrope.

Industrijska, ali i ona Američka i Francuska revolucija, bile su proizvod tehnoloških, koliko i ideoloških inovacija.

I rezultat akumulacije onog finansijskog, koliko i „ljudskog“ kapitala.

Dakle, uvećanja broja stanovnika koji umeju da čitaju i pišu, i koji su sve obrazovaniji, radoznaliji i kreativniji.

Načitani i talentovani ljudi, a ne rezerve uglja, nafte ili gasa, pšenice, malina ili kukuruza, te lignita, litijuma ili zlata, čine taj ključni „resurs“ koji pravi razliku između bogatih i siromašnih društava.

Američki puritanizam koji je bio zadivio i očarao Maksa Vebera mnogo je više od beslovesnog i bogougodnog rmbačenja od jutra do mraka.

A bilo je ozbiljne sociologije i posle Vebera, pa istraživanja pokazuju da ove protestantske ljudske životinje odlikuju i neobično visoki nivoi međusobnog poverenja, osećanja zajedništva i saradnje, štedljivosti i prakse dugoročnog planiranja, kao i otvorenosti prema strancima.

Što sve jesu faktori koji članovima srpskog društva toliko nedostaju. Naime, vrednih, marljivih i udarnički radnih ljudi ima gomila, i među baš svim rasama, nacijama i verama na svetu.

Ali, samo su neka društva na tom svetu uspešna, bogata i srećna.

Kako god Aleksandar Vučić bio čitao i učitavao Vebera, protestantizam nije učinio samo to da razvijeni Zapad više rmbači i radi. Već i da mnogo više čita i piše.

Kontra popularnim mitovima novobogataških preduzetnika, menadžera i političara, za odistinski društveni razvoj i napredak treba nam mnogo manje rada – i mnogo više znanja i obrazovanja. Protestantskih knjiga, umesto pravoslavnih zvona i praporaca.