Saznata je i cena najskuplje srpske reči. U proseku, ona iznosi najmanje 650.000 evra dnevno. Naime, toliko novca iz budžeta Srbije odlazi na Kosovo i nezaobilaznu Metohiju. Što je sve samo druga reč za privatne džepove, kako porazno otrežnjujuće svedoči nedavno završeni „Insajder“ i gromoglasna tišina dežurnih i pre(t)plaćenih prodavaca ove dragocene reči.
Načelo o nepostojanju besplatnog ručka transformisalo se u načelo o nepostojanju besplatnog „srca Srbije“.
Ta se operacija, međutim, obavlja na otvorenom novčaniku, vivisekcijom, naživo. Ovaj transfer neprijatnosti je prenapučen temama od kojih svaka zaslužuje istaknuto mesto u antologiji beščašća i pljačke. Jedna je ona o netransparentnosti ovog finansiranja, kao i činjenica da građane Srbije niko nije pitao za cenu koju su spremni da plate u ovoj kupovini iluzije. U trećoj epizodi ovog izvrsnog serijala, izvesni trezveni političar je izjavio da Srbija finansiranjem fiktivnih kosovskih institucija zapravo masno plaća svoj „ponos“. Možda, samo možda, bi neko tražio da kao kolektiv sa tim ponosom prođemo malo jeftinije. Nekome od nas bi eventualno bila dovoljna majica sa Kosovo-Je-Srbija natpisom. Košta oko 700 dinara, jednokratno, i traje sve dok se ne ispere od izanđalosti i iznošenluka.
Druga tema je, naravno, očigledna činjenica da te pare ne dolaze do realnih, živih ljudi na terenu. Koji su u politici Srbije prema Kosovu oduvek (bili) poput sitniša kojeg bogati u tom balkanskom ruletu ostavljaju na stolu. Nešto kao bakšiš krupijeu za koji i on ima isuviše ponosa da ga uzme, te ga spremačica na kraju dana pomete sa pikavcima i kesicama iskorišćenih prezervativa. Kupuje se reč, ko još da brine o ljudima?
Treća je tema, svakako, mnogo manje simbolična i vrlo realna količina izdvajajućeg novca: najmanje 2,8 milijardi evra u poslednjih 12 godina. Jeretičke maštarije o ulaganju ove nezapamćene investicione svote (uprkos Svetom Fijatu) jednostavno su bespredmetne i detinjaste. Da li za taj novac kupiti par hiljada ferarija i par desetina jahti usput, da nam Vlada ima najbolji vozno-plovni park na planeti? Pedesetak tropskih ostrva, da nam zemljica ima izlaze na more? Da li humano PR-ovski nahraniti oko pola miliona dece u Africi sa tri obroka dnevno, tokom cele jedne godine? Ili otkupiti Fejsbuk aplikaciju Instagram, da bismo na njoj napisali da je Kosovo <3 Srbije? Ironija je u ružnoći istine da novca ima, ali da on ne samo što curi već lije.
Međutim, u mutno tihom okeanu ovih otužnih tema možda se zaboravlja na (lično) najvažniju poruku „Insajdera“. Ona je vešto nagoveštena sjajnim naslovom ovog serijala: „Patriotska“ pljačka. Okej, cepidlački uzimajući ponešto istorije u obzir, jedina zamerka u vezi sa nazivom jeste politička korektnost. Naime, znaci navoda tu uopšte nisu potrebni. Patriotizam je (od)uvek bio najbolja maska ili čarapa na glavi za lopovluk banditskog tipa. Kosovo, Srbija, i tako to, nisu najskuplje srpske reči, već najskuplji srpski izgovori, dimne zavese i kamere opskur(n)e. Jer se one, da bi nekolicina živela fantastično, plaćaju čitavim životima provedenim u beznađu i bedi.
„Insajder“ je cara ogolio, a na nama je da li želimo da ga vidimo tako nepristojnog. Šta radije odabiramo: šljašteći utešno zlato patriotizma nasuprot visećem salu bogataškog stomaka? Sistem funkcioniše poput džeparoša u javnom prevozu – potrebno je skretanje pažnje da bi se nesmetano operisalo po džepovima. Nama je potreban geštalt skok u percepciji, da bi se konačno shvatilo sledeće: kada neko (kaže da se) brine za nas, treba da se čvršće uhvatimo za novčanik. Ili da proverimo da li je već patriotski izmaglio. A ovako zabrinutih je u Srbiji i previše. Drugim rečima, malo li je na ovu skupoću?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
