Smak svesti

Astronomi su jasno rekli da nema nikakvih pretećih nebeskih tela na teleskopskom vidiku, geolozi da nema nikakvih pomeranja zemljine kore, a geofizičari da nema nikakvih pomeranja zemljinih polova ili zemljine rotacije, i ne vredi. I siroti antropolozi detaljno pojasniše da su Maje zaista imale te famozne kalendare, ali da su na kraju jednog kalendarskog ciklusa organizovali gozbe, baš kao i mi sami. Kada se završi naša kalendarska godina, 31. decembra, napravimo žurku, a ne odemo u podrum sa paštetama i konzervama sardina. I opet džabe.

Ni zdrav razum nije uteha. Čak i da su Maje zaista mislile da će 21. decembra 2012. godine biti smak sveta (a nisu) – koga briga za to? Otkud nam uopšte pada na pamet da bi Maje, ili uostalom bilo ko, mogao da prorekne kraj sveta? Dođavola, famozne Maje nisu uspele da predvide smak sopstvenog sveta – španske osvajače koji su srušili ovu civilizaciju između 1527. i 1546. godine. Zašto uopšte smatramo da bi oni to mogli da znaju?

Zato je problem apokalipse 2012. zapravo naš problem – i to problem preživljavanja ljudskog razuma, a ne ljudskog sveta. Odnosno, to je problem naših verovanja, dokaza, argumenata i znanja. Pitanje je, zapravo, sledeće: otkud nam antimoderna i romantičarska ideja da Maje znaju nešto više od onoga što znaju današnji naučnici? I zašto tako spremno suspendujemo razum na svaku jeftinu mističnu pričicu u nesaglasju sa dokazima?

Drugim rečima, zašto gajimo, hranimo i prenosimo neopravdana verovanja, kada onih opravdanih – nazvanih ljudskim znanjem – ima toliko i toliko fascinantni(ji)h od ove priproste, prežvakane i već viđene apokalipsarije. Priča o kosmosu i postojećim nebeskim telima je beskrajno zanimljiva, i nije nam potrebno izmišljanje nekakve planete Nibiru ili – kao da se neko namerno sprdao – Planete Iks, koja bi trebalo da nas raspali sutra. Isto je i sa zloupotrebljenim Majama: priča o njihovim gradovima, pismu, kraljevima, položaju žena, ljudskom žrtvovanju i kolapsu potpuno je fascinantna po sebi. Zašto moramo tako tupavo i jeftino izmišljati da su imali nekakav natprirodno proročanski prozor u budućnost?

Ono što je jeftino i tupo u svemu ovome zapravo je oštrica našeg kritičkog mišljenja. Otupljenost ili odsustvo stava prema svetu koji zahteva dokaze za neverovatne tvrdnje. Otuda ta nepodnošljiva lakoća prihvatanja svake dežurne gluposti i atraktivnost svake pseudonauke koju čujemo od komšinice ili pročitamo na internetima. I zato poenta nije u posprdnom gledanju sa visine na one koji se smaka sveta zbog nekakvih Maja zaista pribojavaju – jer toga najverovatnije i nema.

Valjda će malo ko zaista drhtati dok očima prebira po nebu čekajući asteroid zbog isfabrikovane gluposti o davnoj civilizaciji koju je pročitao u novinama. Ali šta ćemo sa verovanjem u sudbinu i njeno proricanje uopšte? Iz stvari koje su nam bliže od majanskih pločica – iz datuma rođenja, dlana, karata, snova, pileće kosti, tragova kafe u šoljici, Nostradamusovih pesmica, Biblije ili laptopa?

Jer konkretna epizoda sa najnovijom majanskom apokalipsom biće zaboravljena, osim za popkulturne antologije ljudske gluposti. I biće nam jako smešni vernici u majansko proročanstvo, ali ćemo zato verovati u auru, feng šui, Bermudski trougao, bioenergiju, telepatiju, zlo zračenje mobilnih telefona, drevne astronaute, priviđanje Bogorodice, žensku intuiciju, da je Hitler živ, a Pol Makartni mrtav. I lečiti se magnetima, kristalima, makrobiotikom i ajkulinim hrskavicama (ili rakijom ili belim lukom, svejedno je), laprdati da su Amerikanci napali sami sebe 11. septembra, a devojku pitati koji je podznak dok kucamo u drvo.

I, naravno, pomišljati na neki novi smak sveta, kada apokaliptičari na Vikipediji otkriju Inke, drevne Kineze ili Indijce, kabaliste i sufije, te Kvakiutle ili Janomame. Smakovi sveta dolaze i prolaze, ali je pseudonaučno i nekritičko mišljenje to koje ostaje. Jer, smak svesti nije događaj, već nešto što traje.