Smrt osobe

Zašto zbunjeni Mark Zakerberg matorcima iz američkog Kongresa objašnjava internet? Šta je ta prokleta „Kembridž analitika“, ako ne još jedna zlokobna organizacija iz univerzuma filmova o Džejmsu Bondu? Kakve to ima veze sa Donaldom Trampom i omiljenim srpskim predsednikom, Vladimirom Putinom? S jedne strane, stvar je zapravo relativno banalna. Naime, psiholozi ličnosti već poodavno opisuju ljude preko pet „velikih“ kategorija ili faktora (otvorenost za nova iskustva, ekstrovertnost, savesnost, saradljivost i neurotičnost). I zatim raznim testovima grupišu ljude kao ovakve ili onakve na osnovu spomenutih dimenzija. Drugo je pitanje da li su ljudi ipak kompleksnije živuljke od toga ili ne (dođavola, čak i kretenski horoskop ima dvanaest tipova ličnosti). I sad, ekipa iz „Kembridž analitike“ se dosetila da ljudi po Fejsbuku već popunjavaju razne testove i upitnike kao zabavnu žvaku za mozak, „šeruju“ i „lajkuju“ sve, a posebno svašta, te da bi bilo zgodno iskoristiti toliki uzorak i te silne podatke za analiziranje njihove ličnosti. Kao i da to može biti prilično lukrativno, i prilagodljivo za opake političke ciljeve, naravno.

Jer, ako samo na osnovu uobičajenog onlajn ponašanja i kliktanja prosečnog Petra Petrovića sa Fejsbuka možemo saznati njegovu ličnost, interesovanja, vrednosti i strasti, tada ga možemo bombardovati političkom propagandom na jedan mnogo precizniji i personalizovaniji način. I danas kada od svemoćnog Gugla zatražimo odgovor na pitanje o npr. jeftinim hotelima u Parizu, o prosečnoj ceni boce za autogas, ili o lečenju ojeda na preponama, nedeljama nam iskaču reklame baš za pariške hotele, plin i kreme protiv ojeda, kada otvorimo vrata bilo kog internet frižidera ili konzerve. Pa, slično je i sa prodajom političkih ideja. Ukoliko smo na Fejsbuku narajcano lajkovali ili potišteno šerovali nekakav politički sadržaj o imigrantima, nezaposlenosti, nošenju oružja, porodičnim vrednostima, farmakomafiji, Noamu Čomskom, Džonu Lenonu, Isusu iz Nazareta, Ženama u crnom ili o Kosovu je Srbiji, algoritam će nam servirati upravo takve reklame, ideološke poruke ili političke proizvode. Ali, to i dalje ne znači da ćemo ih zaista i kupiti, zar ne? Pa, kako se uzme.

Upravo zato, cela ta ujdurma i petljancija oko Fejsbuka i „Kembridž analitike“ ne samo što nije banalna, već ona radikalno menja naše razumevanje čoveka, politike i društva. Jer se veštačko inteligentni algoritmi tada pokazuju kao mnogo bolji poznavaoci nas samih i od marketinških stručnjaka, i od psihijatra, i od popa. I ne samo to, Fejsbukov algoritam je zapravo ispao bolji tumač ljudske ličnosti i od njegovih prijatelja, srodnika, roditelja i supružnika. Nakon analize samo 70 nečijih lajkova, „Fejsbuk“ je „znao“ više o nečijoj ličnosti nego većina njegovih ili njenih prijatelja. Nakon 150 lajkova, „poznavao“ nas je bolje od članova porodice, a nakon 300 lajkova – više čak i od bračnog partnera sa kojim delimo krevet, večeru, decu i život. Drugim rečima, ukoliko smo kliknuli na više od 300 gluposti i budalaština na svom Fejsbuk nalogu, veštačko inteligentni algoritam ove društvene mreže je bolje predvideo naše stavove i želje od našeg muža ili žene. Zato se postavlja pitanje – šta to govori o nama kao ljudima? Jer, koliko god voleli da mislimo o sebi samima kao o nekakvoj jedinstvenoj, specifičnoj, originalnoj i neponovljivoj (s)nežnoj pahuljici, biće da nije baš tako. I da nismo baš takvi.

Na ovaj način, Fejsbuk je zapravo ubio osobu. I ličnost, i sopstvo, i (samo)svest, i individuu kao jedinstvenu i „nedeljivu“ („in-dividua“) zamisao ili fikciju na kojoj počivaju naši demokratski politički i društveni sistemi. Očigledno poput ruskog uticaja na Balkanu, Fejsbuk algoritmi su raskantali utešnu zamisao o slobodnoj volji, pretvarajući nas u banalne insekte i sumanute kliktače. U bića sa tako umobolno i komotno predvidivim sklonostima, orijentacijama, stavovima i vrednostima. Jer, kao i ostatak životinjskog carstva, i čovek je samo još jedan darvinistički stvor sa svojim željama, instinktima, nagonima, strahovima i strastima.

Ljudi možda imaju „slobodnu volju“, ali dotičnu imaju i mačke, psi, šimpanze, krokodili i nosorozi. Mačka slobodno odabira da jurca za mišem ili ne (već da se samo razvlači po kauču), ali to istovremeno ne znači da ona slobodno odabira svoju – želju. Bilo želju za jurcanjem, bilo onu za lenjim razvlačenjem. Isto je i sa ljudima. Hvala Fejsbuku i Zakerbergu, pokazuje se da su i ljudske želje samo rezultat biohemijskih procesa u mozgu na koje nemamo naročitog uticaja. Bile to želje za slatkim ili alkoholnim, za seksom, društvom, filmom ili nekom politikom. Sa izuzetkom „kapilarnih glasova“, možda jesmo sami i slobodni pred biračkom kutijom, ali nismo slobodni kada je reč o onome šta uopšte predizborno želimo. Dok veštačko inteligentni sistemi mogu da prokljuve i provale te naše želje nakon samo nekoliko klikova koje smo nevešto počinili.

I baš zbog toga je, koliko god nam se na živce pentrao Vučić, zapravo veoma naivno i kratkovido sprdati se sa premijerkom Brnabić koja je nedavno govorila o novim profesijama poput „robotskog veterinara“, „stručnjaka za produženje života“, „virtuelnog advokata“, „programera za stres“ ili „specijaliste za teleportaciju“. Da, sve to fakat zvuči nekako naučnofantastično, a u Srbiji jesu upadljivo traljave i nauka i fantastičnost. Ali, veštačko inteligentni algoritmi su naša realnost, ovde i sada, svidela nam se ista ili jok. Ukoliko je banalni Fejsbuk već postao vrhunski psiholog ličnosti ili politički marketingaš, iza ugla su virtuelni i veštački inteligentni algoritmi koji će zameniti medicinsku dijagnostiku, prevodioce, berzanske brokere, advokate i učitelje, baš što će taksiste i poštare ubrzo zameniti samovozeći automobili i dronovi. Uostalom, računari su odavno pobedili ljudske velemajstore u šahu.

Došli smo do trenutka u istoriji, i u tehnološkom i društvenom razvoju, u kojem inteligencija više ne mora da prati svest. Do sada su samo (samo)svesna bića imala inteligenciju. Ali to više nije slučaj. Samovozeći automobil ili „Google Translate“ alat za prevođenje su inteligentni, a nemaju svest. I rado ćemo iskoristiti njihove usluge, bez obzira na to što oni ne razmišljaju o smislu života, novom Tarantinovom filmu, kakvo je vreme napolju i da li ih žena vara. Zapravo, pre će biti da je to njihova prednost. Uostalom, za potrebe ljudskog prevoza, već smo jednom komotno zamenili sasvim svesne, pametne i emotivne konje za nesvesne mašine, tj. za automobile. Zašto bismo se zaustavili na tome?

Dok mi mlatimo o Kosovu, živeći i iskijavajući etnonacionalnu logiku 19. veka, budućnost počiva negde drugde. Da su Marks i Lenjin danas živi, bavili bi se problematikom interneta, Fejsbuka i Gugla. Jer, komunizam je svojevremeno bio atraktivan i uspešan upravo zato što je referisao ka tehnologiji, tj. ka parnoj mašini, železnici, telegrafu i električnoj struji. Za Lenjina 1920. godine, komunizam je bio, jednostavno, „elektrifikacija cele zemlje“. Nažalost, današnji komunisti po raznim Kubama, Severnim Korejama, i amfiteatrima humanističkih fakulteta, neretko još uvek žive u dobu pokretnih traka i plavih kombinezona. Dok su androidi, dronovi, i veštačka inteligencija glavna tema u kapitalističkom Davosu. I sad, Bil Gejts, Ilon Mask, i rahmetli Stiven Hoking upozoravaju na opasnosti ili nuspojave od napretka veštačke inteligencije, a Vladimir Putin verovatno zna šta priča kada tvrdi „Ko vlada veštačkom inteligencijom, vladaće svetom“. Ali, i to su refleksije ili zaostaci jedne zasterele i „neapdejtovane“ logike koja počiva na veri u nadnaravnu slobodu, nezavisnost i sopstvo pojedinca, odnosno koja naivno veruje u osobu i njenu slobodnu volju.

Srednjovekovnim i sholastičkim teolozima je verovatno bila važna doktrina o slobodnoj volji, zato što im je bilo važno da se ljudima prebrojavaju vrline i naplaćuju gresi, u ime života u paklu ili raju. Ali, savremena nauka i tehnologija uporno rasturaju tu doktrinu kao mače muškatlu. I ljudski organizmi su samo algoritmi, a njihove ili naše želje se raskrinkavaju kao proizvod genetike, okruženja, vaspitanja i evolucije putem prirodne selekcije. A na koje nemamo ama baš nikakvog uticaja.

Pristigao je vrli novi svet u kojem nas Fejsbuk tada bolje poznaje i kao potrošača, i kao prijatelja i ljubavnika, i kao glasača. Tokom hladnog rata CIA i KGB možda jesu imali nekakvo razumevanje naše biohemije, našeg genoma i mozga, a i prisluškivali su nam telefone i uredno beležili svake naše susrete na ulici i u spavaćoj sobi. Ali im je zato nedostajala tehnologija da sve te podatke objedine u jedinstvenu sliku o onome šta mi zaista planiramo i želimo. Danas je ta tehnologija među nama. I, hajde sad, lajkujmo još jedan Fejsbuk video sa mačkom, ili šerujmo Kišjuhasovu kolumnu.