Srbija, d.o.o.

 Tada smo za menadžere doveli tipove koji su nam obećali da će reformisati naše preduzeće, kao i dugoročnu i lukrativnu saradnju sa jednom bogatom firmom iz inostranstva („Europa, GmbH“). Međutim, ti su tipovi počeli da kasne ili da uopšte ne dolaze na sastanke sa ovim strancima. A kada se ipak sretnu, slatkorečivo se ispričaju i naobećavaju, ali nikada ne urade ono što je na sastanku dogovoreno. Naime, stranci insistiraju na tome da naši menadžeri moraju da promene ili reformišu neke stvari u svojoj firmi ako žele da se posao ugovori. A kada se vrate nazad u firmu, oni ne menjaju ništa. Takođe, kada ih pozovemo na nekakvu odgovornost (jer smo ih zbog tog biznisa kao „posla stoleća“ i postavili za menadžere), oni kažu „Ajaoj, nismo mogli, bilo nam je teško, evo sad ćemo se uozbiljiti“. I mi ih tada ne otpuštamo, već im pružamo novu šansu, obnavljamo im radni ugovor. Naime, plašimo se da će na njihovo mesto doći neki gori ili možda saradnici onog prvog kriminalnog direktora koji se takođe vrzmaju unaokolo.

Međutim, naši menadžeri u preduzeće ubrzo počinju da dovode svoje rođake koje nazivaju zamenicima menadžera, potpredsednicima menadžera, menadžerima menadžera i ostalo. U upravni odbor firme su takođe stavili svoje zemljake i prijatelje. I svi oni iz firme prvo kradu spajalice, papire i heftalice, a ubrzo i štampače, računare, fotelje i cele stolove. Neko oguli i tapete. Sve to dok niko ništa ne radi, a rođaka je sve više. Kada ih priupitamo šta se dešava, menadžeri nam kažu da imaju malo problema, ali da su baš usred dogovora sa „Europom“, i da je rizično da sada sporazum propadne. Mi smo strpljivi, ali vreme prolazi, a dogovora sa strancima još uvek nema. Istovremeno, naši menadžeri i njihovi rođaci su već potpuno izgubili kontakt sa stvarnošću: kradu direktno iz blagajne, u svoje kancelarije ugrađuju zlatne kvake i slavine, za velike honorare dovode popove da im pošpricaju vodu po prostorijama, dok firminim novcem kupuju drogu i žene lakog morala. Drugim i neprikladnijim rečima, boluju od kurcobolje, jer znaju da ćemo im i dalje obnavljati ugovor kada nas u to slatkorečivo ubede. Za to vreme, firma je na 20 odsto od nekadašnje vrednosti, ništa se ne proizvodi, dugovi se gomilaju i stvaraju se novi. Javašluk u potocima curi na sve strane.

Konačno, više od decenije kasnije, sredinom 2012. godine odlučimo da definitivno najurimo ove menadžere. Problem sa kojim se tada suočavamo je onaj kojeg smo se i pribojavali: nemamo kvalitetnog menadžerskog kadra. Naime, na konkurs za novu upravu su se prijavili samo nekadašnji saradnici onog prvog kriminalnog i zločinačkog direktora kojeg smo oterali motkom i plamenom. I zato, neki od nas sa boljim pamćenjem i nekakvim belim listićem pod miškom, odluče da uopšte ne učestvuju u izboru novog menadžmenta. Neki drugi, ipak, čak i ono vreme pamte kao bolje ili prosto ne pitaju, samo žele da vide leđa ovim slatkorečivcima. Okreni-obrni, nakon raspisanog konkursa, novi menadžeri/stari saradnici su zajahali i tu su već skoro godinu i po dana. Među prvim stvarima koje su uradili je hapšenje bivših menadžera i njihovih rođaka na sve strane. Čime se, ruku na srce, posve uspešno dodvoravaju nama, besnim i osiromašenim vlasnicima. Istovremeno, počeli su da rešavaju neke od stvari koje je firma „Europa, GmbH“ zahtevala. Na primer, da tačno definišu granice i ovlašćenja „Srbije, d.o.o.“ u regionu u kojem ona deluje , a posebno njene odnose sa „Kosovo Ltd.“ Jer, u pitanju je bila ćerka-firma „Srbije, d.o.o.“ koja se u međuvremenu sveopšteg haosa osamostalila, jer su je potkradali i maltretirali.

S druge strane, novi menadžment preuzima i koncentriše vlast nad firmom na način na koji se mnogima ne dopada. Pojedinima deluje da isuviše liče na prvog kriminalnog direktora, a mnogi veruju da se od njega i ne razlikuju, te da nas belaj tek čeka. I oni boluju od slatkorečivosti, u sadejstvu sa nizom mukotrpnih detalja koji samo dopunjuju postojeću antologiju kadrovske neozbiljnosti i sveukupnog užasa. Prosto, ni novi menadžeri ne ulivaju poverenje jer i među njima ima i rođaka i neznalica i prevaranata. Usput uspešno guše govorkanja i kancelarijske tračeve da svoj posao možda ne rade naročito dobro. Štaviše, glavni menadžer se navodno nedavno ponovo oženio, a nikoga iz firme nije zvao na čast. Naravno, uspeh reformi preduzeća koje stare novajlije glasno najavljuju budi skepsu i zato što je sve već prilično opustošeno i razvaljeno. Drugim rečima, stari dugovi su i dalje jezivo vrtoglavi, a firma je na opakom izdisaju. Dok mi, vlasnici „Srbije, d.o.o“, više ne verujemo nikome jer opečeni i u jogurt duvamo.

Ova priprosta (i na trenutke prostačka) analogija sa političkom istorijom Srbije od 2000. do 2013. godine je svima jasna. Prokazani menadžment su Demokratska stranka i njeni sateliti, a naprednjaci i socijalisti su novo-staro rukovodstvo odnegovano od strane starog zločinačkog direktora, sahranjenog pod požarevačkom lipom. Takav način razmišljanja o Srbiji kao o „društvu sa ograničenom odgovornošću“ nije loš kao svojevrsna mentalna vežba, a ne samo kolumnistička alegorija. Ne radi se o pokvarenoj i prevarnoj ideji da je društvo zapravo ekonomija – jer ono to nije. Već o potrebi za novim razumevanjem odnosa između građana i vlasti. Srpsko društvo možda nije preduzeće, ali građani Srbije jesu kolektivni vlasnici tog društva. Dok je politička vlast u državi samo puki menadžment, neko kojeg smo mi, vlasnici, odredili da planira, organizuje i usmerava naš „d.o.o.“ da bi se postigao određeni cilj. I ovo neprekidno treba ponavljati. Uzgred, Srpska napredna stranka kao da usvaja ovu kompanijsko-političku logiku, periodično proterujući hulje iz svojih redova. Drugo je pitanje da li to radi vođena Veberovim ciljno-racionalnim delanjem (principom racionalne efikasnosti) ili je to delanje još uvek afektivno (po principu dopadanja).

Dakle, prema ovoj logici, bord direktora firme, naravno, sedi u parlamentu i kontroliše menadžere u Vladi. Dok glavni izvršni direktor (CEO), bio on predsednik ili prvi potpredsednik Vlade, svakako poseduje ogromnu moć, novac i uticaj, ali je i dalje samo menadžer. Jednom za svagda: akcije preduzeća imamo mi. Ova menadžerska logika je korisna i da bismo podvukli račun protekle političke istorije. I u tom svetlu valja pročitati vest da će za par nedelja „Srbija, d.o.o.“ potpisati prvi ozbiljni ugovor sa „Europom, GmbH“ o nekakvom pridruživanju. Posao vredan mnogih želja i nada, a ne samo budućih novaca, nas akcionara, vlasnika firme. Na isti način valja interpretirati i sve prethodne menadžmente, a i svaka buduća procena rukovodstva našeg preduzeća mora da polazi i završava se u tim relacijama. Da nikada više ne bismo tolerisali neuspeh, neozbiljnost i javašluk rukovodilaca, zaboravljajući ko igra koju ulogu u našem društvu sa više ili manje odgovornosti. I neka to bude novogodišnja odluka građana Srbije – shvatanje da je menadžment odgovoran njima, a ne obrnuto. Skapiravanje da su građani vlasnici svoje sudbine. Tada će i firmi da krene posao.