Štednja i bauk

S druge strane, protesti protiv mera štednje guše se pendrecima i suzavcem. Evropska unija upumpava nekakve pare i oprašta delove dugova, ali zajedno sa Međunarodnim monetarnim fondom i Evropskom centralnom bankom zadržava ucenjivačku politiku opšte štedljivosti države na sopstvenim građanima. Štaviše, aktivno poziva građane Srbije da glasaju za one partije koje su ih do takvog stanja i dovele – preplašena pokretima i partijama koje je etiketirala kao ekonomski i socijalno radikalne. Dok za to vreme nekadašnja srednja klasa sve češće odlazi do narodnih kuhinja. U porastu su beskućništvo, samoubistva, mentalne bolesti. Nedostaje lekova, bolnice nemaju sredstava za operacije, a apoteke zatvaraju vrata pred obolelima od raka. Društvo je na ivici humanitarne katastrofe.

Ovo nije nekakav pesimistički ili distopijski scenario staklene kugle, već realnost 2015. godine. Ali u ovdašnjem omiljenom morskom komšiluku – Grčkoj. Navedeni statistički podaci su iz analitičkog pera novinara „Gardijana“ od pre par godina. I daju novo značenje sintagmi „grčka tragedija“. Nažalost, Evropa i njene kreditlije zaista su iskoristili Grčku kao eksperimentalno zamorče da bi testirali akademsku hipotezu nekolicine svojih dobro uhranjenih ekonomista. Naravno, onu o obnovi rasta preko smanjivanja plata i penzija, te troškova za zdravstvo, obrazovanje i socijalu. Jednu blesavu ideju o tome da je moguće redukovati budžetske deficite bez smanjivanja rasta. Naravno, zamisao da se uštedi preko grbače običnog čoveka i njegovog životnog standarda mogla je da smisli i baba sa pijace i teško da je dotična vredna nekakvog Nobela. A sve to još uz dašak propagande i kultur-rasizma o lenjim i večito dužnim Grcima, naravno.

Međutim, ista ta Grčka je pre nedelju dana iznova izmislila dramu i upisala se u evropsku istoriju. Donedavno minorna i opskurna grupa (4 odsto glasova 2009. godine) sastavljena od komunista, evrokomunista, demokratskih socijalista, revolucionarnih socijalista, marksista, trockista, maoista, luksemburgista, ekologa, eko-socijalista i mnogih raznih sličnih, a nazvana „Koalicija radikalne levice“ (tajnoviti akronim: Siriza), odnela je dramatičnu pobedu na izborima i osvojila 149 od 300 mesta u grčkom parlamentu. Ubrzo je formirala i vladu, i na inauguraciju nije pozvala popove (uzgred, na nedavnim izborima za evropski parlament, Siriza je kandidovala Manolisa Glezosa, 92-godišnju legendu, publicistu, pronalazača, antifašistu i partizanskog heroja koji je 1941. godine skinuo nacističku svastiku sa Akropolja, a zatim 16 godina proveo u zatvoru zbog svog komunizma; dobio je više glasova od svih ostalih – preko 430 hiljada; član je komiteta Delegacije za stabilizaciju i pridruživanje Srbije Evropskoj uniji).

Pobeda Koalicije radikalne levice je istorijska zato što u okeanu vesti o nacionalističkom, ksenofobnom i rasističkom evroskepticizmu po hodnicima Evrope i njenih institucija, pristiže vest o progresivnoj i odlučno proevropskoj partiji. Koja samo želi da uredi neke stvari drugačije i malo levlje od uobičajenog i izduvanog socijaldemokratskog mejnstrima. A koje se neki plaše više nego fašista, što je poznati scenario iz Nemačke 1930-ih godina. Dok Siriza, prema svojim programskim ciljevima, želi „samo“ da ukine mere štednje, da jače oporezuje bogate i jake, da uspostavi besplatnu zdravstvenu zaštitu za nezaposlene i siromašne, da obezbedi besplatno državno obrazovanje od predškolskog do postdiplomskih studija (te da „eliminiše“ privatno obrazovanje kao „poremećaj“), da vrati penzije na njihov zarađeni nivo, da ukine sve privilegije Grčkoj pravoslavnoj crkvi i garantuje odvajanje države i crkve, da drastično smanji troškove za vojsku, da se aktivno protivi nacionalizmu, rasizmu i diskriminaciji, da uveća minimalni dohodak, da nacionalizuje banke i crkveno zemljište, da vrati hiljade „antiustavno i ilegalno“ otpuštenih radnika iz javnog sektora na posao, da uvede jednake plate za muškarce i žene, da štiti životinje i njihova staništa, da decentralizuje upravu, da vodi miroljubivu spoljnu politiku, da smanji kazne korisnicima narkotika (u korist borbe protiv trgovine drogom), da ozakoni istopolne brakove, da legalizuje status ilegalnih imigranata, da za smeštaj beskućnika iskoristi zgrade vlade, banaka i crkve.

Populizam? Čarobnjačka politika iz literature za decu? Ništa manja od populizma ama baš svih ostalih u predizborno doba. Sa ništa manje iluzija od crne magije o oštroj štednji koja, abrakadabra, donosi blagostanje. Ne, u pitanju je samo novi evropski socijalizam, bez senke Sovjetskog Saveza i Berlinskog zida kao političkih babaroga. Istinski moderna levica koja je iskrena prema sebi, sa svojim prednostima i manama, ali koja iznova vraća velike ideje slobode, jednakosti i solidarnosti u birokratski i bezukusni bućkuriš dominantne evropske politike. I to politike koja, usput, na važnim raskrsnicama uvek krivi u desno. Posredi je socijalizam koji je internacionalan, demokratski i progresivan, i koji se ne plaši ni evra ni Evropske unije. Već samo bez okolišanja udara u glavu politiku koja je dovela do najvećeg mirnodopskog kolapsa grčkog društva u novijoj istoriji. Ovaj famozni „grčki scenario“ je ogolio šaputanja o tome da nema dokaza kako smanjivanja budžetskih deficita dovode do rasta. Dok ima ponešto dokaza o tome da se dešava suprotno. Uz to, mere štednje su dovele do porasta stope nezaposlenosti u Grčkoj, ali i u Španiji, Irskoj, Portugalu i Velikoj Britaniji. U Italiji i Francuskoj su ostale iste, a jedino je u Nemačkoj cela ta gužva smanjila onu na birou. Istine radi, samo je u Letoniji istinski upalilo – štedljiva nacija, izgleda – ali samo zato što nije slavno propalo. „Štednja“ je uspela samo kao „reč godine“ po izboru Vebsterovog rečnika 2010. godine.

Međutim, pobeda Sirize nije samo prvi poraz štednje u Evropi van ulica i trgova, već i demonstracija činjenice da nezadovoljstvo jednom mora da ižđika. Ona služi kao upozorenje da je revolucija uvek samo tri (štedljiva) obroka daleko. I da, Grci to dobro znaju, kreira katarzu u društvu, srcu i preponama. U trenucima kada ekonomski i politički sistem postane štetan i nepodnošljiv, a dotadašnja politička elita pliva na intravenoznoj korupciji, istorijska nužnost i masovno nezadovoljstvo dovode do značajnih i revolucionarnih promena. I zbog toga su Koaliciju radikalne levice u Grčkoj prihvatili i zaokružili ljudi koji nikada ranije nisu bili bliski političkoj levici, a ponajmanje socijalizmu i komunizmu. Konačno, radikalno crvena Siriza je svojom unutrašnjom organizacijom, kao i protestnim akcijama po grčkim agorama, održala lekciju iz demokratije. Te nezgodno zgodne zvrčke nastale, neverovatno, upravo na grčkom tlu. Sve to umesto mantre o tehnokratskoj politici „eksperata“ osmišljenoj da bi udaljila čoveka od preuzimanja odgovornosti za sopstveni život. Partizanska „Bella Ciao“ se pevala u prostorijama Koalicije u pobedničkoj izbornoj noći.

I sad, zamislimo iznova da je 2020. godina. Da su mere štednje u Srbiji propale kao i posvud što jesu. A da se grčka drama ne izučava na časovima književnosti, već živi na ulicama. Izvucimo Marksa „na kilo“ iz podruma – istorija je, beše, prvo tragedija, a zatim farsa? Koja će biti naša alternativa urušenom političkom i osiromašenom ekonomskom sistemu? Koju menažeriju aktuelnih političkih marginalaca će bujica istorije isterati na površinu? Imamo li progresivnih trockista, militantnih eko-feminista, te poštovalaca lika i dela Karla Libknehta i Roze Luksemburg uopšte? Srpsku socijaldemokratsku partiju Dimitrija Tucovića možda? Trenutna politička gužva na pseudolevici je tu samo da bi zasenila prostotu. Ali valjda niko pri čistoj političkoj svesti ne vidi Dačića, Tadića ili Vulina kao nosioce slobodarskih levičarskih ideja. Prišivali petokraku ili ne, oni i njima slični (bili) su kreatori sistema nejednakosti i neslobode. Pre će biti da nas, kad kriza još ozbiljnije zaškripi, čekaju neki drugi politički marginalci – oni sa (koalicije) radikalne desnice. Koji će takođe poslati mere štednje dođavola, ali zajedno sa njima i Evropu, i jednakost, i slobodu. Za sve okriviti mrski Zapad i sve one izdajnike i etnički nečiste u našim redovima, u novoj spirali krvi i tla. Sve u ime socijalne pravde, naravno, ali po ukusu crkve i Putina, porodičnih vrednosti i fudbalske tribine. Neki novi nacional-socijalisti, naprosto. Bauk Sirize kruži Evropom. Nažalost, ne i Srbijom.