Strah od noći

Naime, uz kolektivno i glasno ribanje ruku realno nadležnih, uvijenog u navodno oslobađajuću sintagmu „ljudski faktor“, mnogi zvaničnici i lokalni partijski lideri pribegli su nešto tišoj, a mnogo prljavijoj racionalizaciji i relativizaciji tragedije. Govori se o tome da bi sve bilo drugačije da je radno vreme lokala uređeno, što znači ograničeno, do ponoći ili do jedan ujutru. Pošto malo ko pri zdravoj pameti misli da položaj kazaljke na satu na bilo koji način utiče na sagorljivost instalacija i tapacirunga po separeima, suština ove odvratne zlomisli je u nečem drugom. Reč je o staroj želji dežurnih moralista da se promeni stil života mladih. Drugim rečima, umesto da se proziva realna policija, poziva se ona moralna.

Poslednjih godina, tamburanja o radnom vremenu lokala u Novom Sadu su gotovo svakodnevna pojava. Isti grad se donedavno ponosio prohibicijom, odnosno zabranom prodaje alkoholnih pića posle 23 časa – dok ovo nije proglašeno neustavnim. Uz to, gradske komisije spekulišu i o uvođenju uniformi u novosadske osnovne i srednje škole. Grad u čijim se policijama na ličnu kartu čeka po celu noć i pola prepodneva, istovremeno je grad koji je više od bilo kog drugog u Srbiji ispresecan video-nadzorom. U pokaznoj vežbi iz discipline odsustva logike sve ovo se pravda činjenicom da se najviše krivičnih dela i nesrećnih situacija dogodi vikendom, noću. Reakcija loših đaka moralističkih sklonosti na ovu univerzaliju je – zabraniti noćne izlaske, zabraniti alkohol, i nadati se najboljem. A, neobično, dešava se ono najgore.

Ovakvo rezonovanje neosetljivo okrivljuje pogrešne i samim tim ne rešava problem iz najmanje dva razloga. Prvo, pretpostavlja se da noć, sama po sebi, čini da se dešavaju užasne stvari. Kao da mrak i pun mesec otvaraju vrata raznim demonima, vešticama i zombijima što vrebaju omladinu, te ih samo treba skloniti sa ulice u to zlo doba. S tim u vezi, umesto policije ili inspekcije, valjalo bi pozvati „Isterivače duhova“ da reše problem. Drugo, ovakvom upalom razuma zapravo se, kao u komentaru sa početka teksta, implicitno okrivljuju žrtve. Kratke suknje izazivaju silovatelje, muzika učini da krv proključa, a izlazak u noć verovatno je rizik koji na sebe preuzimaju oni što u noć izlaze. Dakle, kriv je mrak i krivi su mladi. I famozni poremećeni sistem vrednosti, eventualno. A pošto je noć astronomski fenomen, snažniji čak i od Dačićeve policije, red je da se prevaspita omladina, kao stvarni izazivač opšte opasnosti. Horde tinejdžerki koje se još uče hodu na visokim potpeticama i mladići raskopčanih košulja koji vonjaju na testosteron kao vođe najnovije piromanske mafije. Biće da su inspektori i izdavači upotrebnih dozvola nemoćni pred ovom globalnom kriminalnom zaverom.

Manje je važno da li je posredi izliv kampanje u mozak, pa se na ovaj način dodvorava tetkama već naoštrenim na mladež dugih nogu, čvrstih grudi i zategnutog stomaka, te na raznorazne „drogoše“ i uopšte glasnu muziku (poznato je da su tetke te koje izlaze na birališta), ili istinski impuls lokalnih vlasti koji će tragediju iz „Kontrasta“ zloupotrebiti za skretanje pažnje, odnosno za sopstvene agende umotane u moralizam. Odgovorna vlast će odgovoriti na potrebe svojih mladih građana, učinivši da ih ostvaruju u bezbednom kontekstu, onako kako i koliko to oni žele. Umesto toga, ona ih uči lepom ponašanju, prema sopstvenoj viziji lepog. Maštarije o gradu u kojem se izlazi na „igranke“ do ponoći, a pre toga na korzo, samo odmažu, ne vodeći nigde dobro.