Trijumf vođe

Tek nešto više od deset godina kasnije, Srbija je na izborima potvrdila proročke reči ove sociološkinje i bivše prve dame, ukazujući na to gde se zaista nalazi „srce Srbije“. Ova politička anatomija odnosi se na vrtoglavi povratak Socijalističke partije Srbije, ali i na socijalnu demagogiju koja je karakterisala mnoge druge političke stranke, od Nikolića i Dinkića, do nacionalsocijalizma Dveri. Drugim rečima, možda je moguće isterati Srbiju iz socijalizma, ali je nemoguće isterati socijalizam iz Srbije.

Da bude potpuno jasno, socijalizam o kojem je reč, upravo je onakav kakva je knjiga udovice Marković. Lažan, nacionalan, prevarantski i opasan, odnosno antiteza socijalizmu. Nešto poput „najk“ majice sa likom Če Gevare, proizvedene dvanaestočasovnim radom dece u memljivoj fabrici na Sri Lanki. Kičoliki celofan ili skup povez namenjen političkoj klasi odabranih i bogatih, oslobođen apsolutno svakog progresivnog sadržaja. Maska koja ispod plišane petokrake švercuje kriminalce i ubice, odnosno „Kokainski socijalizam“, kako ga je u istoimenom songu nazvao Džarvis Koker.

I zato se u izbornom štabu SPS, u izbornoj noći, ne nalaze radnici, već bogataši i dileri – malo magle, malo narkotika. Nedostaju samo zidovi od ljubičastog pliša. Perverzija je utoliko veća jer se za razliku od socijalističkog internacionalizma, u rebrima ovih „socijalista“ nalazi nacionalizam. Samo što u najnovijem slučaju on više nije agresivan, već samo kočoperan. Nadajmo se. Ideološki monstrum podgrejan od strane Demokratske stranke hrani se poput zombija onim istim mozgom biračkog tela koji je doveo do katastrofe devedesetih godina. Nisu „svi oni isti“, isti su oni koji su ostali – mi.

Dakle, na talasu ovakvog političkog sentimenta zajahali su Ivica Dačić i novi stari socijalisti. Čvrsti, jasni i odlučni da građane Srbije pomiluju onuda i onako kako to dotični najviše vole. Umesto tema kao što su decentralizacija, pokretanje Srbije, sigurna budućnost, mala i srednja preduzeća, poljoprivreda, investicije, zapošljavanje, Evropa, Rusija ili istina – najveći skok beleže oni koji laprdaju o većoj penziji i sigurnoj plati. I koji malo proteruju MMF, a malo hapse Albance. Kao zaboravljeni bivši glasnogovornici onih koji su te Albance stavljali u hladnjače. Drugim rečima, kampanjski neiskreni su svi, ali nije svejedno koja se to neistina najlakše prima. A to su: „Biće penzija“ i „Šta ima drugi da nam pričaju šta ćemo mi da radimo, bre“.

Konačno, možda najopasniji element domaćeg skaradnog socijalizma, uz nacionalizam, predstavlja upravo ideja o upravljačkoj ruci koja je čvrsta i odlučna. Uzgred, ideja čiju personifikaciju upravo predstavljaju Milutin Mrkonjić, Dragan Marković Palma, kao i drugi veliki pobednik nedavnih izbora – Dragan Đilas. U situaciji opšte (i, nažalost, razumljive) razočaranosti i nepoverenja u demokratski proces i političke institucije, prizivaju se nove vođe kod kojih trijumfuje volja. Osobe koje će pod opsenom odlučnosti i čvrstoće, a zapravo gladni moći, preskakati procedure i prekoračivati ovlašćenja, odnosno bahate mesijanske figure sa sklonošću šake da lupa po stolu. I, kako to obično biva, da ispod tog istog stola razmenjuje nekakve kofere.

Neodoljiva privlačnost autokratskog načina vladanja i njena prividna, odnosno kratkoročna efikasnost, predstavljaju ogroman korak unazad domaće demokratije sa trajnom tetovažom „pazi, lomljivo“. U pitanju je stil vladanja koji pre svega odlikuje ogromno nepoverenje u građane i njihov razum i slobodu. Umesto toga, nudi se slika države koja je malo popustljiva i sentimentalna majka, a malo strogi, ali pravedni otac. Ali, koja je u oba slučaja udobni tutor za se čiju suknju uvek možemo uhvatiti, ili prut na koji uvek možemo računati.

Na kraju, ne sme biti zaboravljen ni estradno-narodnjački element socijalizma ovdašnjeg. Zaista, koliko je „Miljacka“ u Briselu – u mandatima? Domaći „Če Gevara za siromašne“ pokazao je da zagrljaj Šapera ili Divljana, Bajage ili Kikija očigledno ne ogreje srce (birača) kao onaj Ane Bekute ili Vesne Zmijanac. A u takvoj situaciji, još teže će se primiti Betoven i Oda radosti, koliko god ih Bregović prerađivao.