Život na Marsu

Kada je Kjuriositi sleteo na Mars pre 16 meseci, njegov cilj je bio (i) da pronađe oblast koja je bila podobna za život – bar pre oko 4 milijarde godina. Ovo je sada urađeno. U jednom drevnom jezerskom koritu na Marsu ovaj preslatki šestotočkaš (i najsofisticiranija mobilna naučna laboratorija na svetu) je već bio pronašao tragove ugljenika, vodonika, azota, kiseonika, fosfora i sumpora, dakle, gradivnih elemenata života. Preostalo je samo da se pronađu svojevrsni „molekularni fosili“, odnosno organske supstance koje su i (bile) drevni mikrobi – Marsovci. Najnovija otkrića slatke vode i gline krcate mineralima upućuju na tu mogućnost. Geologija planete Zemlje nedvosmisleno ukazuje na trenutak u kojem je plava planeta „oživela“. Istraživanjem geologije Marsa, Kjuriositi ubrzano sklapa komadiće zagonetke o sličnim trenucima na toj crvenkastoj planeti.

Cela magična priča zapravo ide ovako: u početku behu dve mlade planete. Međusobno slične i rođene gotovo istovremeno, ispunjene vulkanima i vodenim tokovima, na optimalnoj i sasvim bezbednoj udaljenosti od Sunca. Na Zemlji, vulkani su u vazduh ispuštali vodenu paru i ugljen dioksid, površina se hladila, okeani kondenzovali, a uz ponešto udara groma po ovoj prvobitnoj čorbi formirane su prve aminokiseline. Slični proces danas mogu izazvati i deca po boljim kabinetima za hemiju u osnovnoj školi. Prve bakterije su se ubrzo raštrkale po mulju i – ostatak je evolucija prirodnom selekcijom. I sad, cijanobakterije, koje proizvode kiseonik putem fotosinteze, pojavljuju se pre oko 2.7 milijardi godina. Gvožđe po prvobitnim okeanima je zatim prvo počelo da oksidira ili rđa, a kada je gvožđa presušilo, kiseonik se preselio u vazduh i planeta je istinski „živnula“ i ozelenela.

A šta je bilo sa Marsom? Crvena planeta je crvena upravo zbog – gvožđa. Tačnije zbog gvožđe-oksida ili spomenute rđe kojom površina Marsa obiluje zbog nekadašnjeg atmosferskog kiseonika. Nažalost, negde u međuvremenu, ta je atmosfera nestala. Još uvek ne znamo da li je stvari zeznuo neki asteroid ili je prste umešalo neko magnetno polje ili je Mars ipak bio isuviše mali da bi održao život itd. Suština je u tome da je ovaj kandidat za rasadnik života u jednom trenutku verovatno postao – beživotan. Istovremeno, pronalazak drevnih sedimentnih stena na Zemlji je poduhvat ravan pronalasku igle na čitavim njivama sena. Međutim, ovakvog kamenja na Marsu ima u izobilju, zbog čega je naš planetarni komšija idealan kandidat za razumevanje najranije istorije planete Zemlje i njoj sličnih vodonosnih stena što jurcaju kroz kosmos.

Nije li sve ovo zadivljujuće? I koliko inspirativnije i maštovitije od onih banalnih „šest plus jedan“ dana stvaranja iz Postanja ili od apokaliptičnih trabunjanja iz Otkrovenja? Prava postanja i prave apokalipse dešavaju se zbog čisto fizičkih sila kosmičkog kalibra, a čovek se nameračio da ih jednom za svagda razotkrije. Zagledanost u planete i zvezde može nam pomoći da odgonetnemo temeljna pitanja o nama samima: kako je sve nastalo, odakle smo došli i gde ćemo otići. Ovo su pitanja koja su oduvek postavljali filozofi, pitanja na koja su spremne lažne odgovore (za malu nadoknadu) imali vračevi i popovi, ali i pitanja koja su bar ponekad bila na umu svih naših predaka – od čupavih pećinskih ljudi do naših samih majki i očeva. Danas na njih odgovara zgodni robot na točkovima nazvan „Radoznalost“ kojeg smo poslali da se za nas i zbog naše radoznalosti kotrlja Marsom. Uzgred, njegovo prvo i interno ime glasilo je „Audacity“ ili „Odvažnost“, a dobro je pitanje koje je ime prikladnije. Takođe, Kjuriositi je u februaru ove godine napravio i sjajnu fotografiju samog sebe. Baš poput tinejdžerki koje okrenu mobilni telefon ka ogledalu u nekakvom izlasku i zatim zakače tu fotografiju na Fejsbuk. Bila je to briljantna slika koja simbolizuje čoveka i njegov nepokolebljivi duh, nag kao od Velikog Praska rođen.

Dakle, u početku behu dve planete koje su bile podjednako pogodne za život i za smrt. Na jednoj je danas sedam milijardi ljudi (i još koječega), a na drugoj nijedan (i možda još koješta). Život je vaistinu samo tanana nit između dve godine na nadgrobnom spomeniku. Ali, da je fizička istorija samo malo drugačije mogla ili htela – naša istorija kao vrste bila bi potpuno drugačija. S druge strane, to nas ne sprečava (niti nas je ikada sprečavalo) da radoznalo maštamo i šaljemo još mnoge Kjuriositije da provere naše snove. I pronađu ostatke drevnog života u dobu kada nismo bili ni rođeni. Dok sa ove tačke deluje kao da smo se ceo život spremali na to rođenje i kako smo danas življi nego ikad. Naime, zamislimo samo susednu planetu ispunjenu životom, ali kao društveni naučnici, a ne pisci naučne fantastike. Kako bi tada bedno izgledale naše zemaljske (ili „Zemljanske“) podele i razlike? Naši ustavi, deklaracije i naše teologije? Da li bismo uskogrudo čuvali granice naše planete ili bismo stvarali interplanetarne federacije? Da li bismo pred izazovom posve drugačijeg života mi sami bili međusobno bliži i solidarniji i, naprosto, bolji?

S tim u vezi, prvu detaljnu mapu Marsa načinio je italijanski astronom Đovani Skjapareli, u drugoj polovini 19. veka. Učinilo mu se da je video kontinente, okeane, reke i plodne oaze u kojima buja život. I to mnogo bolji život od onog na Zemlji. Regione koje je primetio nazvao je prikladno: Eden, Elizijum, pa Arkadija i Utopija. Drugim rečima, video je Sejšele, njihov beli pesak i kristalnoplavo more, samo bez dosadnih turista. Od tog doba, kako su se teleskopske slike izoštravale, a zatim i svemirski brodovi sletali, Mars je sve više delovao kao još jedan dosadnjikavi Mesec – suv, odbojan i hladan. Vremenom su ipak otkrivene i rasedne doline koje su četiri puta dublje od Velikog kanjona Kolorada i planine tri puta više od Himalaja – što je sve samo ne dosadno – ali je život uvek izmicao. Pa ipak, ljudi nisu odustajali. Slali su misije Mariner, Viking 1, Viking 2, Patfajnder, Odisej i mnoge druge. Sve do Kjuriositija koji je Mars iznova učinio spektakularnim, i to na osnovu realnosti, a ne imaginacije. Radi se o vekovima, ako ne i o milenijumima ljudskih strahova i nada koji su uloženi u ovo epsko putovanje. Ovo je road-trip koji menja život.

Jer, između ostalog, lekcije koje Kjuriositi donosi sa Marsa glasno poručuju da život ne mora da bude onakav na kakav smo naučili. To posebno čine poruke o životu zasnovanom na drugačijim pravilima od uobičajenih i mimo te dosadne kombinacije ugljenika, kiseonika, vodonika. Dakle, u jednoj posve drugačijoj mešavini ostataka zvezdane prašine. Isto čine i poruke o životu koji je van granica za koje su nam rekli da su neprohodne, predaleko i ćorava posla, a mi im poverovali. Sama mogućnost života negde drugde, van banalne zemaljske orbite, učini da se iznova zagledamo u sebe. I zato nas i Kjuriositi i radoznalost guraju napred, u bolji i lepši život na Zemlji. Dok se jednom ne odselimo ili naprosto pobegnemo, jer nam se može.