Ko svojevremeno nije prisustvovao koncertu kalifornijskih „ljutih papričica“ na poljančetu kraj Inđije taj zapravo nikada neće shvatiti šta znači istinska patnja budući da je loša organizacija učinila da se rutinsko putovanje od Beograda do Inđije pretvori u traumatično-višesatni veliki transport. „Pepersi“ su ruku na srce odlično odsvirali ali je nastup delovao nekako hladnjikavo s obzirom da je izostala očekivana komunikacija s publikom. Da li su se Kidis i ekipa uplašili nedođije u koju su netom sleteli i nevremena koje se približavalo ili su im se od zagorele mase iz vojvođanskog klasja pričinile scene iz „Dece kukurza“, tek „papričice“ su ostale neme. Pa čak i da je eventualno Kidisovo obraćanje fanovima zvučalo kao ono čuveno „Dobro veće“ iz „Maratonaca“ sve bi verovatno izgledalo drugačije. Ovako ostao je gorak utisak da se radilo o klasičnom otaljavanju. S druge strane, postoje i svetliji primeri, tek da se ne stekne utisak da su inostranim zvezdama mace pojele jezik. Majk Paton („Faith No More“, Exit 2010) ne samo da se potrudio da nauči standardne komunikološke floskule prilagođene ovdašnjim prilikama već je, uz muzičku podršku benda, uspeo da otpeva i odigra jednu od najlepših srpskih pesama. „'Ajde Jano“ je na taj način, posle Najdžela Kenedija i Džonija Štulića, dobila još jednu upečatljivu izvedbu za uspomenu i dugo sećanje. Na stranu to što će se diplomirani fejtnomorolozi verovatno setiti da je ovaj bend i ranije koristio izvesne „etno“ motive kao presađene iz balkanskog muzičkog staklenika. „Woodpecker From Mars“ i „Mouth to Mouth“, reprezentativni su primeri takvog jednog „presađivanja“, posebno „Mouth to Mouth“ koja zvuči kao parodija kakvog turbo-folk pesmuljka – muzički „Goli pištolj“.

Na ovogodišnjem Exitu „Faith No More“ su delovali moćno, najviše zahvaljujući Patonovom osećaju za performans. Ostaće upamćeno jahanje kamere uz „Stripsearch“, pentranje uz kran sa mikrofonom u zubima kao uostalm i ono „dobro veče Jugoslavijo“. Bilo je u tom bezazlenom pozdravu izvesne simbolike jer je, bez imalo preterivanja, Exit odavno postao stecište bivših Jugosa, (pojačanih (belo)svetskim ljubiteljima muzičkih festivala), koji još uvek pamte reči pionirske zakletve ali i onih mlađih koji su se neprestano napajali sa izvora YU-mitologije. S druge strane, čini se da je Paton svojom interpretacijom „Jane“ sasvim slučajno pokazao da Exit i Guča ne moraju nužno da egzistiraju kao dve dijametralno suprotne Srbije. Uostalom, niti je realnost potpuno crna niti je potpuno bela, uglavnom je crno-bela. Zar neki ovdašnji ljubitelj Exita ne bi mogao da sluša Miroslava i Šemsu odnosno da poklonik Guče poseduje sabrana dela Frenka Zape? Sasvim je moguće da je nekom egzitovcu „vrh“ čuveni hit Bobana Zdravkovića „Pojavi se duga posle duge kiše“ i da mu je „Sok od šljiva“ omiljeni film, kao što je uostalom lako moguće da strastveni fan Guče nije u stanju da nabroji tri hita Marinka Rokvića i da pritom nema pojma ko je režirao „Guču“. Ove naizgled nategnute konstatacije treba da pokažu kako je poistovećivanje muzičkih festivala sa društveno-političkim deobama u potpunosti besmisleno. To bi bilo isto kao kada bismo tvrdili kako je nekadašnja podela na poklonike Bitlsa i Rolingstonsa dovela do raspada samoupravnog socijalizma. Diferencijacija Srbije preko Exita i Guče u suštini je idealnotipska i kao takva potpuno neupotrebljiva za objektivno sagledavanje stvarnosti. Ona je zapravo nastavak tradicionalnih deoba od karađorđevićevaca i obrenovićevaca preko partizana i četnika pa sve do današnjih rodoljuba i izdajnika, modernista i tradicionalista, Firčija i Bojanića. Inače, kod nas su slične idealnotipske projekcije jedino zgodne za stvaranje ambijenta veštačkog podvajanja u kojem se ne može biti istovremeno za Evropu i vlastitu naciju, za ulazak u EU a protiv ulaska u NATO. Tako ispada da neko ko cevči šljivu i posećuje Guču (jer ne voli „The Chemical Brothers“) nikada neće zakoračiti u Evropu kao što neki zagriženi egzitovac nikada neće odsvirati rif turbo-nacionalizma nakon što mu „Placebo“ iscuri iz ušiju.

Pokosovski ciklus u Strbiji jošuvek nije završen, pa se u tom smislu svako kritikovanje zastranjivanja unutar vlastite nacije obično tretira kao odbacivanje Svetog Save i Lazara, drugim rečima kao izdaja pokvarenih srbomrzaca, kao što se i svako kritikovanje Evropske Unije automatski kvalifikuje kao blebetanje zatucanih nacionalista. U svakom slučaju etiketa Vuka Brankovića ne gine svakome ko pokuša da promeša crnu i belu boju sa jedne ili druge strane pseudoideološkog spektra. Takav stvor, iz perspektive poklonika oštrih društveno-političkih podela, izdaje ili Srbiju ili Evropu, sredine nema. A upravo se u sredini, odnosno u mešanju naoko protivrečnih stavova, krije rešenje. Međutim, takvu jednu krosover Srbiju u kojoj caruje subverzija „zlatne sredine“ nije lako realizovati u društvu koje ozbiljno pati od hronične insuficijencije umerenosti. Ipak, vredi pokušati kao što je i dijabolični Majk Paton pokušao da otpeva i odigra „'Ajde Jano“ i u tome u potpunosti uspeo. Za uspomenu i dugo sećanje.