Šok bombe subotnje večeri

U nedostatku adekvatnih aktera iz redova vladajuće strukture Srbije koje bi mogao okriviti za podstrekavanje protesta u Crnoj Gori (kao da tamošnji opozicionari ne umeju sami da rasuđuju i donose odluke), Milo je krivca prepoznao u „krugovima oko Koštunice“. U pitanju je bajati pokušaj političkog manevrisanja prema proverenoj recepturi da „opasnost obavezno vreba iz Beograda“. Ovoga puta je, međutim, rečeni pokušaj naišao na stanovitu prepreku u vidu nemogućnosti da se za pružanje logističke podrške crnogorskoj opoziciji optuži aktuelna vlast u Srbiji. Ipak je u pitanju „kompa“ Vučić (i njegovi koalicioni satrapi) – pa je Milu kao jedina logična alternativa preostao stari legalista. Simp(tom)atičan potez – budući da je stari legalista Koštunije okačio političke kopačke o klin, dok njegov DSS orbitira na samim rubovima parlamentarnog života Srbije.

Bilo kako bilo, tek još jednom se pokazalo da se političko-građanska utopija o revolucionarnom smenjivanju nesmenjive vlasti u Crnoj Gori, teško može realizovati unutar zacementiranog distopijskog poretka. Pogotovo što je tamošnja opozicija nejedinstvena i u izvesnom smislu iskompromitovana – o čemu govori podatak da mnogi građani Crne Gore, koji svakodnevno lamentiraju nad teškim životom i odnarođenim režimom, više pažnje poklanjaju dešavanjima na Farmi, negoli protestu opozicije u Podgorici. (Obratite pažnju na mitrovićevsko-vučićevićevske tehnike zamajavanja biračkog tela!) Farma se emituje na Pinku, a Pink je, pored Informera, osnovna medijska poluga Milovog režima. (I još jednog! Pogađate kog?)

No, bez obzira na sve, ljudi su u subotu uveče izašli na podgoričke ulice zahtevajući formiranje prelazne vlade koja bi garantovala održavanje fer i poštenih izbora. Nevolja je u tome što zahtev u startu deluje kao utopijska novela. Doduše, tačno je i to da iza svake uspešne utopije stoji još uspešnija antiutopija. Nije stoga čudno što je Podgorica u subotu uveče, nakon što je policija rasterala demonstrante i novinare šok bombama i suzavcima, nalikovala gradu iz kakvog distopijskog filma. Scena u kojoj „hamer“ specijalnih policijskih snaga krstari (dimnim zavesama ogrnutim) ulicama glavnog grada Crne Gore, ganjajući demonstrante i novinare, prethodno zasute šok bombama i suzavcima, dostojna je Karpenterovog „Bekstva iz Njujorka“. Ima, naime, u tom filmu sekvenca u kojoj Snejk Pliskin (Kurt Rasel), beži preko njujorškog mosta, ne bi li se nekako dokopao slobodne teritorije! Da nevolja bude veća, izlaz je blokiran, te Pliskin iznenada završava u nebranom grožđu. Ni tamo, ni ovamo.

Demonstranti su se (kako izveštavaju crnogorska nezavisna i opoziciona glasila), u jednom trenutku našli na jednom od podgoričkih mostova „između dve vatre“, a policajci su ih (u ime zaštite ustavnog poretka), „demokratski“ zasipali hemijskim sredstvima. Time je izvan svake sumnje prekoračen prag elementarne logike, budući da su organi reda i mira, očigledno prekoračivši prag nužne samoodbrane, izvršili hemijski napad na građane čija prava i slobode taj isti ustav štiti. Ono, tačno je – ukoliko neko pokuša da ruši ustavni poredak jedne zemlje, valja ga sprečiti u tome. Problem, međutim, nastaje kada organi reda iz nužne odbrane ustavnog poretka zemlje krenu u pseudonužnu odmazdu zasipajući „neposlušne“ građane šok bombama i suzavcima.

S tim u vezi, valja postaviti sledeće pitanje – da li se u državi, unutar čijih se granica (tvrdi opozicija) vlast i kriminal nalaze u srazmeri nokta i mesa, može govoriti o postojanju vladavine prava? Ako je odgovor negativan, onda to znači da se u društvu, gde se izbori tradicionalno šteluju na maherski način (što je shodno veličini biračkog tela prosto izvodljivo), i sam ustavni akt može smatrati „legitimnim“ – taman koliko i u Bjelorusiji i Severnoj Koreji. A onda, u takvom jednom okruženju, i odbrana ustavnog poretka od strane nezadovoljnih građana poprima znatno drugačije konotacije.