Jer, izgleda kako ništa efikasnije ne može amortizovati negativne posledice tranzicije od vrcavog seljačkog humora propuštenog, zlu ne trebalo, kroz „fotošop“ dnevnopolitičke tragikome(n)dije. U tom smislu su Pinkovi „Seljaci“ otišli najdalje, ali titulu srpskog Makonda nije odnelo selo Treskavica već mitski Petlovac čijoj harizmi ni državni vrh nije odoleo. Tadić i Dačić su u autentičnom domaćinskom stilu obišli žitelje ovog imaginarnog sela pokazujući tim činom da država nije gluva za etičke poruke koje se odatle emituju. Šta li bi tek u svoje vreme dali Dragoslav Lazić („Ljubav na seoski način“) i Krešo Golik („Gruntovčani“) da su mogli da ugoste druga Tita na selu? Ili, šta bi se tek dogodilo sa samoupravnim socijalističkim selom da su se kojim slučajem tadašnji savezni sekretari za unutrašnje poslove Radovan Stijačić i Franjo Herljević zdravili pred kamerama sa Gvozdenom i Dudekom, junacima pomenutih serija?

Pored Petlovca i Lisovići kraj Barajeva pretenduju da postanu srpski „brend“ budući da se rialiti šou „Farma“, iako skandinavski proizvod, dobro primio na ovim prostorima. Ova agrarna verzija „Prijatelja“ u suštini nudi džepnu varijantu seoskog načina života, ali isto tako sadrži i sve neophodne sastojke bez kojih nema „zdravih“ ruralnih odnosa od intriga, podmetanja i svađa do ogovaranja, šikicanja i celovečernjih veselja. Istina, „Farma“ poseduje i edukativnu crtu, jer poručuje mlađanoj publici da su i najveće zvezde srpske estrade kadre da muzu krave, spavaju u štali, koriste rasklimatane poljske klozete ili se polivaju ustajalom vodom iz bureta.

Kada se ovome dodaju poseljačeni neoliberalizam u vidu borbe za sto hiljada evra koji „pitome“ zvezde pretvara u bezdušne ajkule kao i česte radne akcije koje smišlja nevidljiva ali svevideća Zadruga, provod kraj malih ekrana je zagarantovan. Bez obzira na to što u Titovo vreme sličan rialiti program ne bi funkcionisao zbog ontološke podozrivosti KPJ prema imperijalističkim novotarijama, nije isključeno da je upravo aktuelna fasciniranost Lisovićima i Petlovcem obrnuto srazmerna posledica socijalističkog puta industrijalizacije koji je drug Stari najavio septembra 1947. godine na otvaranju slovenačkog „Litostroja“. Jer da nije bilo upornog istrajavanja Partije na principima posleratne obnove i izgradnje koji su podrazumevali masovno fabričko arbajtovanje u gradskim sredinama prema formuli urbanizacija, elektrifikacija, industrijalizacija, verovatno bi egzodus na liniji selo – grad bio izbegnut i danas ne bismo poistovećivali selo sa egzotičnm rezervatom u koji se dolazi isključivo putem malog ekrana.

Uostalom, zar rukovodeći kadrovi (politički i privredni) nisu masovno pristizali iz seoskih atara nestrpljivi da brže-bolje okače opanke o klin i navrnu „čivas“ umesto „stomaklije“. Zato ne treba da čudi što su se i najozbiljniji politički obračuni u Titovo vreme završavali seoskim humorom poput pomenutih „Ljubavi na seoski način“ i „Gruntovčana“. Doduše, jurnjava Gvozdena i Pauna za Miloradom dogodila se malo pre pada srpskih liberala, ali su zato zafrkancije Dudeka i Cinobera u Gruntovecu došle kao melem na ranu nakon „hrvatskog proljeća“. Ostaje pitanje da li bi jugoslovenska istorija krenula drugim tokom da je kojim slučajem došlo do ukrštanja političke i estradne elite u nekakvoj socijalističko-samoupravnoj rialiti farmi kojom bi u svojstvu vrhovnog gazde rukovodio Stane Dolanc sve sa panama šeširom i petokrakom na glavi dok bi Tripalo i Nikezić cepali drva, Savka Dabčević-Kučar kuvala pasulj, Bora Spužić Kvaka zakivao tarabu, a Ibrica Jusić sa vučjakom okopavao baštu negodujući što Mica Trofrtaljka i Mile Lojpur ispijaju ‘ladnu kabezu pod šljivom.

Bilo kako bilo, bespuća seoske zbilje doživeće medijski zenit tek sa Zaharijem Trnavčevićem tokom ere „Znanja imanja“. Biće to vreme ponovnog otkrića seoskog načina života kroz folk muziku osamdesetih i priče iz Nepričave, ali i period duhovne vesternizacije srpskog sela sa amblematičnim gastarbajterom koji se rado vraća davno ostavljenim šljivicima i livadama. Otprilike kao kada se her Žika Pavlović u „mercedesu“ iz kojeg trešte Rokeri s Moravu („pušim pikavci, slušam zrikavci“) doveze u rodni Milutovac sa kaubojskim šeširom na glavi umesto šajkače. Indikativno je da i vrhovni domaćin aktuelne „Farme“ sledi pomenutu gastarbajtersku estetiku budući da više nalikuje Vajatu Erpu nego, što bi bilo više u duhu srpskog etnosa, Jeremiji Krstiću iz Tozovčeve pesme. Ostaje samo da se vidi da li će Jeremija na kraju ipak savladati Erpa?

Autor je sociolog iz Beograda