Jedino su se „đeca“ nanovo oduševljavala Bajovim scenskim rešenjima da bi se potom u žaru klinačkog jurcanja po dvorištu delila na partizane i ‘Talijane, sve dok ih neko potonje emitovanje Fordovih „Tragača“ ne bi preseklo proizvodeći nove podele, ovoga puta na kauboje i Indijance. A onda sledeće godine u isto vreme ponovo Petar Božović i Miki Manojlović na čelu crnogorskih ustanika i sve tako po onoj narodnoj „listaj goro, cvjetaj cvjeće, Crna Gora u boj kreće“.

Čini se da je mitologizacija NOB-a u Crnoj Gori okončana upravo sa Šaranovićevom filmskom freskom. Vremenom je istorijski značaj trinaestog jula slabio (kao uostalom i sedmog jula), pa su na pomen ovog datuma obavezno iskrsavale drugačije asocijacije ili na film ili na lozu (onu sa belom etiketom i „kaubojskim“ slovima). Sa Živkom Nikolićem koji se bavio celuloidnim portretisanjem posleratnog crnogorskog mentaliteta preko legendarnih likova kao što je kum Žoržo iz „Lepote poroka“, crnogorska kinematografija krenula je drugim smerom. Na taj način je definitivno prestala potreba za varijacijama na temu Montenegro-NOR-a. Uostalom, događaji koji će uslediti krajem osme decenije prošlog veka bili su krajnje filmični, ali nisu preneseni na veliko platno, u skladu sa poznatom crnogorskom maksimom „sve što možeš danas ostavi za sjutra“. U tom smislu uvek postoji šansa da će se jednog dana ipak ekranizovati „događanje naroda“: „antibirokratska revolucija“ (sezona ‘88/’89), „Žuta greda“ i čuvena milicijska epizoda „Postupi po naređenju“. Uostalom, pomenuti događaji su iznjedrili Mila, Moma i Sveta, džemper trojku mladog antibirokratskog rukovodstva, zapravo, crnogorsku repliku Tihija, Prleta i Mrkija koja je, zamenivši Veselina Đuranovića, Vidoja Žarkovića i Marka Orlandića (funkcionerski trio nosilaca spomenice iz „četresprve“), raskrstila sa trinaestojulskom simbolikom, mada iz početka tako nije izgledalo. Nova parola mlađanog crnogorskog rukovodstva glasila je „godine počinju januarom“, što je zapravo rimejk popularne parole jugo-socijalizma „budućnost je već počela“. Ipak, u svakom rimejku ima dosta preterivanja, pa su ljubitelji lika i dela Mila „Britve“, nazvanog tako zbog izuzetne političke visprenosti prikazane još u vreme rada u socijalističkoj omladini Jugoslavije, morali da sačekaju novi početak budućnosti rezervisan ovoga puta za maj 2006. godine. Umesto stare podele na partizane i ‘Talijane došlo je do etničke diferencijacije na Crnogorce i Montenegrine čemu je možda doprinelo, iako nije dokazano, čuveno Lajčakovo pedesetpetoprocentno rešenje za nezavisnost. Pa ukoliko je opozicija i nameravala da snimi politički triler o Milovim predreferendumskim mahinacijama, nešto poput Pakulinog „Svi predsednikovi ljudi“, samo predimenzioniranog, to se do danas nije dogodilo. Doduše, snimljen je i emitovan „dokumentarac“ u najsvetlijoj tradiciji skrivene kamere koji je trebalo da raskrinka zakulisne predreferendumske radnje crnogorske vlasti, ali se sve završilo TV burleskom kojoj su se i vlast i opozicija slatko smejale. Radi se o nastojanjima DPS-ovih aktivista da po svaku cenu ubede Mašana Buškovića, prosrpski orijentisanog domaćina iz Zete, da će mu vlada refundirati račun za struju u iznosu od 1.580 evra ukoliko napravi „prelom u mozgu“ i glasa za samostalnu Crnu Goru. Mašan nije pristao, ali je burleska ostala kao dokument jednog turbulentnog vremena. Značaj ovog „dokumentarca“ je u tome što je pored ilustrovanja montenegrinskog političkog čojstva: „Majstore, sve što ti danas obećamo biće izvršeno“, plasirao i antologijski argument u korist osamostaljenja Crne Gore: „Naša Zeta će biti reprezentativni predstavnik Crne Gore u Kupu šampiona Evrope.“ Zapravo, sve je nekako vuklo na stihove iz vremena obnove i izgradnje: „od Rumije pa do Zete/ traktori će da prolete/ pa će onda nasred Zete/ dom kulture i prosvjete“.

Da li će nekome nekada pasti na pamet da snimi igrani film o otvaranju srpskog konzulata u Herceg Novom? Ili o Tadićevoj poseti „drugom oku u glavi“ simbolično realizovanoj negde između sedmog i trinaestog jula? Bilo kako bilo, ostaće nepoznanica na tragu teorije zavere da li je Tadić svratio do Vujanovića da bi posetio porodičnu „krlju“ – Smriječno ili je reč o suprotnoj tendenciji? U svakom slučaju, otvaranje konzulata uvek može delovati kao izgovor, ali zato porodična tradicija ne trpi improvizacije. Baš kao ni tradicija trinaestog ili sedmog jula.