Atomski račun

Najpažljivije se osluškuju Amerika i Izrael (sigurno bez vidljivih znakova, ali uz tiho navijanje Saudijske Arabije), Odatle dolazi pitijska mešavina nagoveštaja – od drakonskog stezanja omče sankcija, nastavka sabotaža, koje ne ostavljaju tragove, kompjuterskim virusima, misterioznim eksplozijama i pažljivo probranim atentatima – naučno-vojničkog procesa, do strateškim potrebama prilagođenog starozavetnog stiha iz Druge Mojsijeve knjige „oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu“, dopunjenog kletvom – bombom na još nezavršenu bombu.

U Jerusalimu, premijer Benjamin Netanijahu svojim ministrima govori da je Teheran bliži atomskoj bombi nego što je opšte uverenje i da je bečka agencija Ujedinjenih nacija saopštila „samo činjenice, koje mogu da se podnesu sudu, a u praksi mogu da se vide mnoge druge stvari, pa međunarodna zajednica mora na vreme da zaustavi tu trku“.

Iranci poručuju da je njihov odgovor „gvozdena pesnica“.

Za predsednika SAD Baraka Obamu „sve karte su na stolu“, ali Kolin Pauel, bivši i državni sekretar i načelnik Generalštaba, upozorava da „Sjedinjene Države treba da „održavaju sankcije i da pokušaju da povećaju pritisak na iranski režim, a vojna akcija je uvek prisutna opcija, ali je pitanje da li je vredna političke cene, ako se njome ne postiže nešto više od odlaganja za nekoliko godina“.

Eksperti veruju da Iran za nekoliko meseci tehnički može da proizvede dovoljno obogaćenog uranijuma za sklapanje bombe, „ukoliko savlada daljinsko zaglupljivanje kompjutera“. Drugi američki general je 2010. govorio da je Teheranu potrebno par godina, CIA je u isto vreme procenjivala da su u pitanju samo dve, a šef Mosada u penziji Meir Dagan je mišljenja da „to može da se dogodi do 2015“.

Upućeni izraelski procenitelj iranskih nuklearnih sposobnosti, u razgovoru sa novinarom mreže Bi-Bi-Si, profesor telavivskog univerziteta Uzi Even ubeđen je da Iran „koliko sutra može da izvede (podzemnu) atomsku probu“, a kako „bez sumnje postoji namera i politička odlučnost da se željeno oružje napravi“, ovaj poznavalac prilika smatra da je „realno vreme za nuklearnu bojevu glavu postavljenu na raketu – između dve i tri godine“.

Islamskoj republici je, dosad, za nuklearnu slagalicu bilo potrebno dvadeset godina, sabrao je Njujork tajms, dodajući da je to mnogo duže u poređenju sa ranim koracima upisanih u klub. Zanimljiv je i taj spisa ulaska u atomsko društvo: Amerikanci su svoju prvu bombu upotrebili 1945, a što se tiče proba sovjetska je zapamćena 1949, britanska 1952, francuska 1960, kineska 1964, indijska 1974, pakistanska 1998, severnokorejska 2006. Izrael, koji nije potpisnik Sporazuma o neširenju, nikad nije potvrdio, a decenijama poseduje sopstveni bogat arsenal nuklearnog oružja. Južna Afrika proizvela je bombu i onda se javno odrekla „blagodati“ vlastitog dostignuća.

Teheran je, zapravo, zakoračio u atomske vode davnih pedesetih, uz pomoć američkog globalnog programa Atomi za mir. Pre islamske revolucije 1979 (kad je ajatolah Homeini na kratko obustavio projekte i osudio atomsko oružje), šah Reza Pahlavi „u okviru razvoja i modernizacije“ pregovarao je sa Sjedinjenim Državama, Francuskom i Nemačkom o nuklearnoj energiji i ideji „dvadeset iranskih reaktora“ – beleži dnevnik Kriščen sajans monitor, dok Vašington post preturajući po skorijoj istoriji ističe ime Vjačeslava Danilenka, svojevremeno sovjetskog naučnika, stručnjaka za oružje, koji je posle hladnog rata nudio po svetu svoje znanje i usluge, bilo da eksplozijama proizvodi sintetičke dijamante, bilo da zainteresovanima pomogne da sastave domaću bombu. „Nisam otac iranskog nuklearnog programa“, izjavio je znatiželjnim ruskim novinama, ali istražitelji UN skloni su zaključku da je, bez pominjanja po imenu „stranog eksperta“, njegov pečat „u preskakanju tehničkih prepona“ vidljiv.

U nabrajanju različitih i, razumljivo, nepotvrđenih tragova nailazi se čak i na pomen o kupovini izvesnih priručnika od Severne Koreje. Analitičari matematičkom logikom svode da, kako je trajna potreba Irana potvrda da je regionalna velesila, ali i globalno uticajna – količinom nafte, geostrateškim položajem i šiitskim uticajem – kao znak dostojanstva i snage, neophodna je i nuklearna poluga. Protivnici takvog sna na javi su brojni. Otuda i strepnje, ko će pogrešiti u zamršenom računu.