Balfurovih 100 godina

… a Palestincima „doprinos katastrofi kojom im je ukradena zemlja, a legitimne aspiracije ignorisane ili gurnute u stranu“.

Izraelsko-palestinski spor čitav vek je nerešiv (često nazivan „neukrotiv“), posle mnogih sukoba i mnogo manje pregovora, još sa više od pola veka okupacije Zapadne obale, pa se i Balfurova deklaracija do danas – na raznim stranama – potpuno oprečno tumači. Otud je i stoletna godišnjica obeležavana koliko kao „dar sudbine“ toliko i kao „istorijska nepravda i izvorište sukoba“.

Kratka Balfurova poruka Rotšildu, sa molbom da je prosledi prvacima cionističkog pokreta, zaista sadrži dovoljno diplomatskih i političkih dvosmislenosti i nedorečenosti: „Vlada NJegovog veličanstva sa naklonošću vidi u Palestini stvaranje nacionalnog doma za jevrejski narod i uložiće svoj najveći trud da olakša ostvarenje tog cilja; jasno se podrazumeva da ništa neće biti učinjeno što bi moglo da šteti građanskim i verskim pravima postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini ili pravima i političkom statusu, koji Jevreji uživaju u bilo kojoj drugoj zemlji.“

Britanci su, kad se pažljivo čita, ponudili „dom“ (što je bila nepoznata formulacija u međunarodnim postupcima), ne pominje se država, ni kako će se formirati, ma koliko su je u Londonu mnogi predviđali. Ne objašnjava se ni šta u stvarnosti znače obećani „najveći napori“. Najznačajnije je da je, posle mnogo odmeravanja u sastavljanju Balfurovog pisma, ipak kao konačna odrednica upisano da je prostor jevrejske kuće „u Palestini“, a ne Palestina, što bi značilo na čitavoj teritoriji (bez preciznog navođenja njenih granica).

Istovremeno, za nejevrejske zajednice pokazana je briga samo o građanskim i verskim pravima – politička se ne pominju.

Cionistički lider, potom prvi predsednik Izraela, Haim Vajcman je u početku bio skeptičan, ali je potom prihvatio dobitak. David Ben Gurion je u kasnijim prilikama uporno ponavljao kako „nije važno šta gojim (oni koji nisu Jevreji) govore, nego šta Jevreji rade“. Trideset jednu godinu posle objave Balfurove deklaracije osnovan je Izrael. Kad su 1947. Ujedinjene nacije izglasale podelu Palestine na arapsku i jevrejsku državu, Jevreji su bili opremljeni potrebnim institucijama.

Pitijski uravnotežen sadržaj deklaracije Britanci su, u odlučujućem času Prvog svetskog rata i raspada Osmanskog carstva, koje je dotle gospodarilo Bliskim istokom, vešto upotrebili kao pokušaj da preuzmu uticaj (delimično deljen sa Francuzima) poraženog sultanskog Bosfora. Prethodno su naveliko i Arapima obećavali dobitke – posebno emirima (Husein, Fejsal), nova kraljevstva i konfederacije – u zamenu za savezništvo.

Britanska vlada se, istina, 1939. godine oglasila da je „poglede lokalnog stanovništva valjalo uzeti u obzir“, da bi u aprilu 2017. baronica Anlei, u to vreme državna ministarka u Forin ofisu, izjavila da je Balfurovo pismo trebalo da pozove na zaštitu političkih prava palestinskih Arapa, a posebno kad se radi o samoopredeljenju.

Povodom „Balfurovih sto godina“, ambasador Izraela u UN Dani Danon, uz najavu stotog Balfurovog dana u NJujorku sa američkim potpredsednikom Pensom kao glavnim govornikom, nagoveštava dalje „ponosno slavljenje istorijske prekretnice“, kako kaže Paula Kabalo, direktorka Instituta za izučavanje cionizma, „jednog od pet dokumenata koji su oblikovali nastanak i postojanje Izraela“.

Palestinsko obeležavanje, takođe u Njujorku, posebno iscrpno je zabeležio izraelski dnevnik Džeruzalem post:

Istaknuti američki istoričar sa Kolumbija univerziteta Rašid Halidi je na predavanju u sedištu Ujedinjenih nacija rekao da je dokument napisan 1917. za Palestince „puška uperena u glavu i predstavlja objavu rata Britanske imperije domaćem stanovništvu tamošnje zemlje“.

Rami Hamdala, palestinski premijer – piše Post – veruje da „Britanija treba da se izvini za učinjenu nepravdu i da je ispravi, umesto proslave’.

Palestinci smatraju pismo lorda Balfura „prvom od mnogih izdaja i neverstava sveta“. Predsednik Mahmud Abas je dosad bez uspeha tražio britansko izvinjenje i čak je pominjao tužbu.

Jedina arapsko-jevrejska saglasnost o Pismu se pamti kao kratkotrajni sporazum emira Fejsala i Haima Vajcmana, potpisan 1919, dve nedelje uoči pariske mirovne konferencije o uređenju sveta posle Prvog svetskog rata. Fejsal je predvodio delegaciju arapskih zemalja. Potpisao je sporazum, pripremljen na engleskom jeziku – koji nije razumeo – o saradnji u podršci Balfurovoj deklaraciji, ali je na arapskom dodao „uz uslov da Palestina bude u okviru arapske nezavisnosti“. Druga strana je dogovor, kao potvrdu da za svoje planove ima prethodnu podršku podršku Arapa, predočila delegatima konferencije, ali bez Fejsalove napomene.

Sporazum je potom propao. Prošao je otad pun vek.