Bibijeva dva lica 1

Od nesavladivog gospodara, ali izvesno i bez dovoljno „sluha“, demonstranti zahtevaju da se ukloni odmah, pre nego što počne suđenje, koje ga čeka. Ponavljajući optužbe za korupciju i zloupotrebu vlasti, učesnici mitinga premijeru dodaju krivicu za loše upravljanje zemljom u pandemiji korone, prvo brzim razblaživanjem mera, a zatim preterano strogim ograničenjima.

U jednoj anketi samo nepuna trećina ispitanika veruje da predsednik vlade uspešno upravlja zdravstvenom krizom.

Zamajac nezadovoljstva, ubrzavaju i sputani moćni biznismeni i nemoćni radnici bez posla ili oni na neželjenom odmoru, zapažaju izveštači agencija, pokušavajući da preciznije odrede specifičnu težinu uličnog vrenja.

Zapažaju pritom i upozorenje mlade, milenijumske generacije premijeru – „ne kači se sa nama“.

Nalazi istraživača sa univerziteta u Mančesteru, istovremeno, pokazuju porast nezaposlenosti do blizu dvadeset odsto (zvanična statistika beleži jedanaest) i očekivani ekonomski pad u 2020. godini od šest procenata.

Vođa opozicije i šef partije Ima budućnosti Jair Lapid, ne dvoumeći se, zaključuje: „Imamo nefunkcionalnu vladu, dobru u priređivanju ceremonija u Beloj kući, lošu u vođenju zemlje. Ovo je najveći neuspeh, koji je Netanijahu ikad doživeo i mi sada prolazimo sa njim ili zbog njega.“

Uporni analitičari vide dva lica medalje Netanijahuovog skorašnjeg „diplomatskog leta u nebo“ (normalizacija odnosa sa Ujedinjenim Emiratima i Bahreinom i nagoveštaji o daljim cionističko-arapsko-afričkim mirenjima i praktičnoj saradnji), uz koji – savetuje Bibi – „treba osećati puls istorije“.

Odmereni strani posmatrač Oren Liberman, međutim, ukazuje: „Kod kuće stvarnost je nešto drugačija. Drugi talas zaraze davno je pomračio prvi, primoravajući Izrael na novo, potpuno zatvaranje. I dok je virus, možda, trenutno najveći izazov sa kojim se suočava Netanijahu, daleko od toga da je jedini. Sedamdesetogodišnji lider je izložen napadima i levice i desnice, ne samo zbog vođenja zemlje u krizi zdravlja, već i zbog pogrešnih koraka u privredi, nerazumnih odgovora na optužnicu za kriminalne krivice i niz drugih.“

Netanijahu je – kao ilustraciju sabira Si-En-En – za dvadeset devet dana, od polovine avgusta do sredine septembra napravio mir sa dve arapske zemlje, ali se otprilike „za isto vreme 62.000 Izraelaca razbolelo od kovida 19, a 449 je preminulo“.

Upitan da li snosi odgovornost za neuspeh u suzbijanju virusa, premijer je odgovorio da poznaje samo uspehe, ne i greške.

Drugačije zvuči poruka predsednik države Reuvena Rivlina, samo nekoliko dana posle Bibijeve.

Ruvlin se izvinio narodu: „Znam da kao vođe nacije nismo učinili dovoljno da bismo zaslužili vaše priznanje. Imali ste poverenja u nas i mi smo vas razočarali. Građani Izraela zaslužuju bolju zaštitu od one koju vam država pruža. Oni koji donose odluke i primenjuju ih, ministri u vladi, moraju da rade za vas i samo za vas – da izbavljaju živote, da smanjuju zarazu i da spasavaju ekonomiju. Razumem da osećanje da ništa od toga nije učinjeno zadovoljavajuće.“

Sudski krivični proces protiv Benjamina Netanijahua po tri optužnice (korupcija, mito, zloupotreba uticaja, pokloni, kontrola medija) počinje sledeće godine u januaru i, ako ikad dođe do izvršne presude – moguće je da (procena je u medijima) sadašnjeg premijera čeka decenija u zatvoru.

Bibi sve uporno poriče, napadajući pravosudni sistem i pučističko delovanje levice. Istovremeno čini brojne koncesije, popuštajući ultraortodoksnoj verskoj desnici i krajnjim nacionalistima.

Profesorka Žan Šaule u tumačenju izraelskog unutrašnjeg „preispitivanja sopstvene duše“, kao ilustracijom se pomaže rečima predsednika Rivlina, koji kaže da je „nezamislivo da se demonstanti tuku međusobno (Bibi ima svoje mitingaše), da učesnici protesta bacaju kamenje na policiju, što sve zajedno znači da se izraelski plemenski zov probija kroz pukotine, da jedan deo društva upire prst na drugi kao krivca, pleme na pleme“.

Još i pre par godina (2015) Reuven Rivlin je skrenuo pažnju na podeljenost duž „plemenskih“ linija – nabrajajući u toj slagalici sekularne grupe, nacionaliste i religiozne, ultrareligiozne i Arape.

Upozoravajući na manjak jedinstva i kohezije, uputio je molbu naciji da zaustavi gubljenje kompasa.

U masovnom protivljenju Benjaminu Netanijahuu, uz sve njegove povike na levicu, primetno je da solidne poene naklonosti prikuplja – još desnija opcija, stranka Jamina i njen vođa Naftali Benet, raniji bliski partijski Bibijev saborac.

Postojeća koaliciona vlada desnog Likuda i plavo-belog centriste Benija Ganca održava se na tankom koncu, čak ako do kraja decembra ne donese budžet za 2020. (!) automatski pada, što sa sobom poteže četvrte izbore od sredine prošle godine.

Ovakav kabinet „nacionalnog jedinstva“, sa 34 ministra, ali pod komandom „kralja Bibija“, najbrojniji je u 72-godišnjoj istoriji Izraela.

Johann Plesner, predsednik Izraelskog demokratskog instituta, razočarano postavlja dijagnozu: „Trebalo je da ovo bude vlada jedinstva, koja nas izvlači iz krize i neophodnim reformama priprema za eru posle korone. Umesto toga je u totalnoj paralizi.

Burni tok mirnog razvoja ne posustaje.