Razumljiva je, otud, golijatska reakcija jevrejske desnice, pre svega premijera Benjamina Netanijahua i njemu bliskih ministara.

Pošto je Mahmud Abas (74) najavio, iznenađući ili zbunjući sunarodnike i protivnike, da se na skorim izborima (u januaru ili junu) neće – ponovo – kandidovati za predsednika Palestinske uprave; dužnost sa koje se dosad borio za nezavisnost, Josi Sarid ga upućuje da pre odlaska mora da obavi još nedovršen posao: da odmah proglasi nezavisnu Palestinu, pa onda neka se povlači.

Sarid podseća da se više od četiri decenije Izrael služi „svršenim činom”, vodeći mirovni proceš „nikad pređenim putem”. Pošto obe strane imaju pravo da deluju jedostrano, Abas tako nešto duguje svom narodu, sebi i nama, piše kolumnista “Haareca”: „Kad proglasi nezavisnost, Abu Mazen (boračko ime Mahmuda Abasa) treba da pozove Jevreje koji se nađu u budućoj državi da sačuvaju mir kao ravnopravni građani i da uživaju jednaka prava i mesta u institucijama sa svim ostalim stanovnicima.” Josi Sarid dodaje – ponešto jetkim poređenjem – „David Ben Gurion ne bi bio povređen takvim plagijatom njegove Deklaracije o nezavisnosti Izraela iz 1948”.

„Naš otac nacije preduzeo je rizik i mi smo srećni što je tako postupio”, zaključuje nesavladivi pomiritelj dva naroda. Nudi i sasvim racionalne razloge sadašnjeg trenutka. Od 192 države u UN, više od 150 priznaju slobodnu Palestinu, pa će prihvatiti i nezavisnu, a teško je poverovati da bi i Barak Obama pristao da „zakopa Ameriku u izolaciju”.

Odmah dolazi i pitanje da li bi Netanijahu poslao armiju i pokušao da ponovo osvoji Zapadnu obalu i uvede vojnu upravu u Ramali. Umesto direktnog odgovora slede dva primera: Srbija se nije usudila da uputi trupe pošto je Kosovo proglasilo nezavisnost, a čak ne velika Rusija nije sebi dozvolila da ostane na teritoriji suverene Gruzije posle kratkotrajnog rata.

Sledi i pomalo pastoralno proročko predviđanje: odmah posle proglašenja deklaracije o nezavisnosti počeće slavlje u prestonici, Istočnom Jerusalimu. Ljudi sa svih strana sveta će se pridružiti, pa i Izraelci. Biće to radost bez ikakvog nasilja, čak i bez bacanja kamenica.

Uz vidovitost, nije izostalo ni Saridovo priznanje o političkom pragmatizmu: „Telefonirao sam Abasu, posle valjda četiri godine, i rekao mu sve ono o čemu sada govorim. I nešto drugo – šta se dogodilo zidu u Berlinu pre dvadeset godina i aparthejdu nekoliko meseci kasnije. To će se isto desiti i okupaciji (ovde): srušiće se, čak i ako bude pokušaja da se ojača, zakaucavanjem novih klinova.”

Reakcije na lekciju odmah su usledile, na obe strane. Palestinski zvaničnici poslovno najavljuju kako pripremaju da se obrate Savetu bezbednosti UN zahtevom za podršku za nezavisnu državu. Izraelski premijer Netanijahu je zapretio: nema zamene direktnim pregovorima, a svaki jednostarni korak može samo da vodi istom takvom potezu Izraela. Opomena nije pitijska nepoznanica. Iz premijerove okoline preciziraju da uzvratni udarac znači poništenje dosadašnjih sporazuma, po kojima je nastala palestinska autonomija, a sa njom i predsedničko mesto Mahmuda Abasa i sve druge pogodnosti olakšane okupacije. To je i poreski novac koji Izraelci dostavljaju za izdržavanje palestinske administracije, ali i moguća aneksija delova Zapadne obale.

Mohamed Dahlan, palestinski analitičar, smatra da će izlazak pred UN biti isterivanje na čistinu, „pravi test stvarnih namera međunarodne zajednice”. Ako se Savet bezbednosti ogluši, „druge opcije zaista uključuju jednostarno proglašenje nezavisnosti, opšti i organizovani otpor naseljavanju Jevreja i okupaciji”. Komentator arapske TV mreže Al Džazira zapaža da su SAD i Izrael šesnaest godina izbegavali Savet bezbednosti: povratak pred ovo svetsko telo bio bi veliki zaokret u igri i diplomatskom procesu.

Josi Sarid i Mahmud Abas dižu na noge palestinsko-izraelsku arenu. Ako je poziv prvog „crvena marama” sopstvenom taboru, ispovest drugog je možda posledenja karta u igri, neki upućeni kažu i blef ili čak i pokajanje za ranije izmakle prilike. Zasad je sve samo glas vapijućih u pustinji.