Razmirice Trampa i Netanjahua razotkrile pravi problem: „Novi rat je neizbežan“

„J…no si lud. Bio bi u zatvoru da nema mene. Spašavam ti dupe. Svi te sada mrze, svi mrze Izrael zbog ovoga“.

Tramp je potpuno izgubio živce nakon što je Netanjahu izrazio nameru da pokrene nove vazdušne udare na glavni grad Libana, Bejrut, što je pretilo trenutnim urušavanjem teških i osetljivih pregovora koje Vašington vodi sa Iran.

Iako je Bela kuća iste večeri pokušala da smiri tenzije objavom na zvaničnom profilu u kojoj je građanima poručila da „veruju Trampu, zavalе se, opuste i sačekaju jer će se sve dobro završiti“, sam Tramp je kasnije potvrdio autentičnost ovog neviđenog verbalnog sukoba dvojice lidera koji su krajem februara započeli rat sa Iranom.

Atlantik: Sukob razotkriva dublji i opasniji problem

Kako u velikoj analizi navodi uticajni američki časopis The Atlantic, ovaj spektakularni sukob dvojice ključnih saveznika zapravo razotkriva mnogo dublji i opasniji problem: prema njihovoj oceni, nuklearni sporazum sa Iranom potpuno je nedostižan, a Tramp trenutno samo gura probleme pod tepih umesto da se sa njima direktno suoči, prenosi Index.hr.

U Atlantiku procenjuju da je trenutno primirje samo privremeno i duboko nestabilno, zbog čega u analizi zaključuju da povratak otvorenog rata sa teškim posledicama u narednih nekoliko godina deluje praktično neizbežno.

Strategija odlaganja sukoba i strah od američkih izbora

U analizi se ističe da Tramp u ovom trenutku po svaku cenu želi da izbegne povratak u opšti rat. Visoki zvaničnik njegove administracije potvrdio je za Washington Examiner da predsednik lično veruje kako se stvarna promena režima u Iranu može postići samo kroz masovnu vojnu eskalaciju.

To bi u praksi značilo ili pokretanje kopnene invazije, koja bi donela ogromne američke žrtve, ili razorne udare na iransku infrastrukturu, na šta bi Teheran odmah uzvratio napadima na slične ciljeve američkih saveznika u Persijski zaliv. Zbog toga Vašington procenjuje da li su novi pritisci uopšte vredni te cene, tešeći se procenama da su iranski pragmatičari unutar tamošnje vlasti navodno stekli veći uticaj nego ranije.

Poruka iz Teherana: „Do ustupaka ne dolazimo dijalogom, već projektilima“

Međutim, sa tom procenom se očigledno ne slaže glavni iranski pregovarač Mohammad Bager Galibaf, koji je na društvenoj mreži X poslao vrlo jasnu poruku:

„Do ustupaka ne dolazimo dijalogom, već projektilima; u pregovorima imamo samo jedan cilj — da oni to shvate. Pobednik svakog sporazuma je onaj ko je bolje pripremljen za rat dan nakon njegovog potpisivanja.“

Iz ovih reči The Atlantic izvodi zaključak da Teheran na pregovore uopšte ne gleda kao na alternativu ratu, već samo kao na jednu njegovu fazu, te da nema nameru da diplomatskim putem preda ono što njemu Sjedinjene Američke Države i saveznici nisu uspeli da oduzmu na bojnom polju.

Slično razmišljaju i radikalni spoljnopolitički jastrebovi u samom Vašingtonu. Mark Dubovic iz Fondacije za odbranu demokratije otvoreno sugeriše da Tramp trenutno koristi primirje samo kako bi stabilizovao američku ekonomiju, dok bi povratku velikim vojnim operacijama trebalo da se okrene tek na jesen.

Kako analizira The Atlantic, razlog je isključivo politički – Tramp želi da izbegne ekonomske šokove i skok cena goriva pred predstojeće izbore za Kongres Sjedinjenih Američkih Država, koji bi za njega mogli biti politički pogubni.

Mir je nemoguć, ide se ka veoma uskom aranžmanu oko Ormuza

S obzirom na to da su SAD i Iran previše udaljeni za postizanje trajnog mira, sve se, prema analizi američkog lista, kreće ka sklapanju veoma uskog i površnog aranžmana. SAD bi trebalo da ukinu pomorsku blokadu Ormuski moreuz, a Iran bi zauzvrat dozvolio prolaz trgovačkim brodovima uz finansijsku kompenzaciju.

Celo nuklearno pitanje – uključujući i gorući problem šta učiniti sa iranskim visoko obogaćenim uranijumom – jednostavno će biti odloženo za neke buduće pregovore u čiji uspeh, kako se navodi u tekstu, malo ko zaista veruje.

Pouka iz trgovinskog rata sa Kinom: Kako upakovati male korake u velike pobede

The Atlantic objašnjava da ovaj model neodoljivo podseća na Trampov trgovinski rat sa Kina iz 2025. godine. Tramp je tada uveo početne carine Pekingu, situacija je eskalirala do otvorenog ekonomskog rata, a kada su privredni troškovi i nestašice počeli previše da rastu, Vašington i Peking su sredinom maja dogovorili primirje i prebacili problem u dugotrajne pregovore.

Iako ključni problemi sa Kinom nikada nisu rešeni, to je Trampu omogućilo da javno hvali odnose sa Pekingom i tvrdi da su obe strane pokazale uzdržanost. U Atlantiku tvrde da se nešto slično sada događa i sa Iran – rokovi se mogu pomerati, a mali koraci „pakovati“ kao istorijski napredak.

Procena Atlantika je da će Tramp, sve dok ga Iran direktno ne ponizi ponovnim pokretanjem nuklearnog programa pred kamerama, situaciju uporno proglašavati svojom velikom pobedom.

 Izrael neće dozvoliti da mu vežu ruke

Međutim, konačni rasplet ne zavisi samo od Trampa. Vašington je u ovom ratu imao direktnog partnera – Izrael – koji, kako naglašava The Atlantic, ceo ovaj sukob doživljava kao težak strateški udarac sopstvenoj bezbednosti. Jerusalim će iz čiste nužde možda privremeno prihvatiti primirje sa Iranom, ali se u analizi upozorava da Izraelci nemaju nikakvu nameru da dozvole Teheranu da obnovi svoj raketni program i oporavi svoje proksije u regionu.

Izrael takođe ne želi da mu bilo ko veže ruke u obračunu sa Hezbolahom u Liban, niti želi da garantuje da u budućnosti neće ponovo direktno napasti Iran. Analitičari Atlantika stoga smatraju da će Izrael, onog trenutka kada iranska vojska počne ponovo da se naoružava pod okriljem ovog primirja, vrlo verovatno pokrenuti preventivni napad.

Tramp je hteo da uđe u istoriju rešavanjem iranskog pitanja, zapravo ga je učinio nerešivim

Kada je Donald Trump započeo svoj drugi predsednički mandat, Iran bio je u najslabijoj poziciji još od početka osamdesetih godina prošlog veka i bio je spreman na velike ustupke. Kratak dvanaestodnevni rat u junu 2025. godine vratio je iranski nuklearni program godinama unazad. Tramp je tada mogao da sklopi čvrst sporazum ili da pusti da ekonomski pritisak sam uruši ranjivi režim. Umesto toga, on i Benjamin Netanyahu videli su priliku da iranskom režimu zadaju udarac od kojeg se nikada neće oporaviti, ali se taj plan, prema oceni američkog lista, potpuno izjalovio.

Pokušaj da se iranski problem reši jednom zauvek zapravo ga je učinio nerešivim, navodi se u analizi. U tekstu se tvrdi da je Iran danas, uprkos uništenoj vojnoj opremi, strateški jači nego ranije. Videvši da u svakom trenutku po sopstvenoj volji može da zatvori ključni svetski pomorski prolaz, Teheran je shvatio da poseduje ogromnu polugu pritiska u Persijski zaliv i moćno sredstvo odvraćanja protiv Sjedinjene Američke Države.

Režim, koji se donedavno suočavao sa krizom nasleđivanja vlasti zbog bolesnog i ostarelog diktatora, sada je konsolidovao svoje redove i pronašao nove izvore prihoda. Pošto Izrael neće tolerisati ponovno naoružavanje Irana, a Teheran smatra da mora da eskalira sukob kako bi zaustavio američke i izraelske udare – što, prema tekstu, potvrđuje i nedavni iranski raketni napad na Kuvajt i Bahrein – The Atlantic zaključuje da je novi rat zapravo neizbežan.

Trampova strategija ignorisanja problema i prividnog održavanja primirja stoga neće uspeti, a brutalna telefonska svađa sa Netanjahuom, zaključuje se u analizi, samo je prva iskra u dugoročnom strateškom raskolu između Vašingtona i Jerusalima.