Iranska ulica

Predsednik nastoji da izazove savlada pozivanjem na „veliku hiruršku intervenciju u ekonomiji kako bi tumor bio savladan“.

Istraživanje redakcije Bi-Bi-Sija, recimo, nalazi statističku meru po kojoj su iranski građani tokom prošlih deset godina postali siromašniji za petnaest procenata. Jednostavnije računice pokazuju da je nezaposlenost među mladima četrdeset odsto, „dok cene dnevnih životnih potreba neukrotivo skaču, počev od jaja i kokošijeg mesa“. Razumljivo je otud što i predsednik Rohani u svom nabrajanju nedaća, pored ostalog, pominje i „probleme sa vremenom, peščanim olujama, vodom i sličnim nevoljama, koje moramo da rešimo, uz sve druge tegobe – ekonomske, nedostatak transparentnosti i korupciju“.

Kad je 2015. Iran potpisao sporazum o „ograničavanju nuklearnih delatnostI“ i bio oslobođen stege sankcija, očekivanja „ubrzano boljeg života“ su bila velika, ali ostvarenje želja teče usporeno.

Prema podacima Nacionalne petrolejske kompanije, Iran poseduje enormno bogatstvo od oko 150 milijardi barela nafte i najmanje 33,5 triliona kubnih metara rezervi prirodnog gasa. Posle ukidanja sankcija UN, Iran ipak ne uspeva da proizvede, u okviru Opeka, dozvoljene količine. Zaostala tehnologija i manjak potrebnog gotovog novca za obnovljenu proizvodnju, uz teško pregovaranje sa zainteresovanim partnerima, ponekad i – kako beleži Forbs – „bezbednosnu proveru usklađenosti sa revolucionarnom ideologijom“, otežava i usporava sklapanje poslova.

Domaći nezadovoljnici i strogi strani ocenjivači, međutim, smatraju da Teheran velike pare troši na vojne rashode, kojima izdašno pomaže izabrane partnere na bliskoistočnom prostoru „umesto da ulaže u sopstveni preko potrebni ekonomski oporavak i napredak“.

Šiitski Iran svoje „klijente“ nalazi u Iraku, Siriji, Libanu, Gazi, Jemenu ili „pružanjem ruke“ Kataru i preko njih je u sve raspaljenijoj borbi za regionalni uticaj sa sunitskom Saudijskom Arabijom. Zvaničnici u Teheranu već su optužili sunitske ekstremiste i „strane obaveštajne službe“ za raspaljivanje demonstracija u Iranu, pri čemu – sasvim jasno – ciljaju na Rijad.

„Uz podršku Amerike, saudijski režim pokušava da iskoristi proteste građana i slobodu izražavanja u Iranu za svoje političke interese i izazove haos, što budnost nacije neće dozvoliti“, prenosi Teheran tajms upozorenje Ministarstva spoljnih poslova.

„Budna nacija neće dozvoliti saudijskom i američkom režimu da iskorišćavaju slobodu izražavanja“, dodaje list.

Naravno, posebna meta je Donald Tramp. U jednoj od svojih Tviter poslanica američki predsednik je nestrpljivo napisao kako „Iranci konačno stiču pamet da vide da se njihov novac i bogatstvo krade i rasipa na terorizam“.

Predsednik Hasan Rohani je odmah uzvratio. Mediji su preneli njegove reči: „Ovaj gospodin iz Amerike, koji sada pokušava da saoseća sa našom nacijom, čini se da je zaboravio da je samo pre nekoliko meseci iranski narod nazvao teroristima. Ovaj čovek, koji je od glave do pete naš neprijatelj, nema pravo na simpatije za Irance.“

„Kao ptice koje kruže nad pustinjski nebom, mnogi protivnici i rivali Irana budnim očima posmatraju proteste na ulicama Teherana i drugih gradova“, piše Gardijan. Londonski komentator dodaje da se „nade da bura može da dovede do pada režima, koje glasno izražavaju SAD i Izrael, pokazuju kao prenagljene“ i zaključuje kako „svako realno ili zamišljeno slabljenje kormila iranske vlade može nagovestiti opasno podizanje regionalnih napetosti“. NJujork tajms nalazi da su mali protesti usmereni na ekonomska pitanja u Iranu normalni, ali „kucanje“ na vrhovnog vođu Ali Hamneija – nije.

Protesti su svakako nesumnjiv lakmus za Rohanijevu administraciju, a više i domaćih navijača njegovog otvaranja uz stezanje budžetskog kaiša oprezno postavlja pitanje ko sve računa i na kakve dobitke sa „ulice“ na koju su najpre izašli mladi.

Razrešenje i olakšanje ipak tek predstoji.