Grčka patrijaršija je jedan od najvećih zemljoposednika u Jerusalimu, a i van Svetog grada (u celoj zemlji odmah posle države). Izraelski kupci decenijama pokušavaju da dođu do mnogih od tih dobara, kupovinom ili zakupom, koliko zbog unosnih graditeljskih poslova, toliko i zbog što veće vlasničke judaizacije zemlje, koju podstiču ekstremni jevrejski setleri. U Jerusalimu posebno su na nišanu hrišćanska i muslimanska četvrt, a – naravno – i već dobro „očišćena“ jermenska.

Patrijaršija objašnjava da „nešto imanja mora da prodaje zbog plaćanja godinama nagomilavanih dugova“, kao što je iz istih potreba i dosad Izraelcima dugoročno iznajmljivala svoje posede. Dođe i do sudskih sporova: patrijarh Teofilos – posle jedne nedavno izgubljene parnice priprema i izlazak pred Vrhovni sud – pokušavajući da poništi neke „ugovore na prevaru“.

Sada i njega stižu optužbe za poslove sa Izraelcima, koje deo palestinske pastve smatra za „nacionalnu predaju i pristanak na nedopustivu rasporađu“.

Teofilosov prethodnik Irineos je smenjen 2005. odlukom Sinoda, pošto je optužen za upravo istu ovozemaljsku slabost. Od prošle jeseni demonstranti sve žešće „razapinju“ i naslednika, patrijarha Teofilosa. Hana Amireh, u palestinskoj upravi odgovoran za odnose sa crkvama, tada je govorio: „Na ovaj ili onaj način to je naša zemlja i ne želimo da bude prodata našem neprijatelju.“

Kao kupac vrlo često se sreće Ateret kohanim, organizacija grupe jevrejskih setlera čiji je trajan cilj kupovina što više palestinskih poseda na strateškim i osetljivim lokacijama, pre svega u Jerusalimu. Posebno se, i posle desetak godina, pamti slučaj otuđenja (odnosno najma na 99 godina) patrijaršijskih hotela Imperial i Petra, što je izazvalo revolt Palestinaca i male grčke zajednice, a pokrenut spor još nije okončan (u prvom stepenu, izraelski sudija je odlučio da je ugovor pravno valjan „čim su u ovom poslu pare prešle iz ruke u ruku“).

Mnogi sporazumi o zakupu poznati su još od ranih pedesetih prošlog veka, koje je sklapao Jevrejski nacionalni fond u ime vlade i na devedeset devet godina. Kasnije investitori su, kad god bi mogli, kupovali zemlju ili kuće. Vlasništvo nad dragocenim terenima je neprekidna tiha vatra, koja se povremeno raspali ili se pretvara u gotovo očajničke pokušaje spasavanja imovine.

Istovremeno pred Knesetom (izraelskim parlamentom) je predlog zakona, kojim se predviđa lakša eksproprijacija i oduzimanje poseda Jerusalimske grčke partrijaršije, ako dođu u vlasništvo ili zakup privatnih investitora. Patrijarh Teofilos je pred kraj prošle godine vodio retku javnu, pa i međunarodnu kampanju za zaštitu crkvenih imovinskih prava. Ipak upućeni – mediji napominju „uz uslov da ostani neimenovani“ – izvori iz Grčke patrijaršije kažu da je ranijih godina „crkva obavila dvadesetak većih zemljišnih poslovnih transakcija u Izraelu, na Zapadnoj obali i u Jerusalimu.

Patrijarh Teofilos je u tekstu objavljenom ovih božićnih dana u londonskom Gardijanu, podsećajući na dva milenijuma istorije, oglasio današnje „radikalne izraelske setlere kao pretnju, koja narušava religiozni statut quo i hrišćanski život u Svetoj zemlji“.

Crkva je, podsetimo, svoje velike posede stekla vekovnim zaveštanjima svojih imućnih vernika ili kupovinom, koju su omogućavale donacije hodočasnika.

Komentator američkog NPR radija nalazi da u novim prilikama „prodajom i davanjem u zakup crkva nekad ublažava velike pritiske izraelske strane“.

Prvaci hrišćanskih konfesija u Jerusalimu neretko obnavljaju upozorenje na izazove davno utemeljenim pravilima o zaštiti i nepovredivosti imovine crkava.

Zanimljivo da je davnašnji gradski planer još početkom sedamdesetih godina u prošlom veku napravio popis zemljišta u Jerusalimu, koja poseduju crkve, ali je tadašnji cenzor zabranio da se mapa javno pokaže. „Vlada je u to vreme smatrala da nije dobra stvar da se obelodane sva i to veoma delikatna mesta čiji su vlasnici drugi, a ne Izraelci“, kasnije je ocenjivao autor projekta Izrael Kimhi.

Inače, posle izbora u Svetom sinodu u Jerusalimu, novi patrijarh za stupanje na tron mora da dobije i odobrenje izraelske države (sadašnje vlasti) i saglasnost kraljevine Jordana (do junskog rata 1967. u istočnom Jerusalimu čuvara i zaštitnika svetih mesta), pa sada i naklonost palestinske autonomne uprave. Pamti se da je na izraelski administrativni, ali neizbežni „blagoslov“ patrijarh Teofilos Treći čekao više od dve godine. Iskušenja ne prestaju ni potom.