Izraelci su zaspali uvereni da ih odlukom Benjamina Netanjahua početkom septembra čekaju vanredni izbori, a probudili su se – umesto sa kabinetom koji se sprema za odlazak – sa jednom od najbolje stojećih vlada u Knesetu u šezdeset četiri godine postojanja moderne jevrejske države (podrška 94 od 120 poslanika).
Noćna politička akrobatika premijera izmešala je karte tako da je jedan novinski ranoranilac zaključio: „Bačena je atomska bomba, ali u sopstvenu kuću“.
Dojučerašnji najjači parlamentarni protivnik sada je „sijamski blizanac“, ravnopravni partner u koalicionoj vladi. Kadima, liberalni umereni centar, pridružila se desnom Likudu, čime se njegov vođa i predsednik vlade oslobađa stalnog nadžora i stege radikalnih religioznih i političkih jastrebova u svom jatu raznolikih interesa ili tačnije, izbegava rizike sukoba sa njima.
Manevar je vešt, koliko i rizičan.
Ljutiti protivnici, koji nisu birali niske udarce jedan na drugog, kao ni njihove stranke, Benjamin Netanjahu (63) i Šaul Mofaz (64) sada su blagorodno udružena vlast. Najmanje naklonjeni analitičari nazivaju to „političkim cinizmom“, umereniji shvataju kao „blagodat oportunizma“, a ostali vide prednost pragmatizma oslonjenog na praktičnu Bizmarkovu pouku čak iz davne 1867. da je „politika veština mogućeg“.
Netanjahuu i njegovoj partiji je pobeda izgledala sigurna na smišljenim jesenjim izborima, za koje se već javno odlučio, a Kadimi – umerenijem odmetniku od Likuda – predskazanja i raspoloženja su predviđala skupštinsko desetkovanje, skoro kolaps.
Ipak, nezamislivo i za najupućenije, nađen je zajednički imenitelj, pre svega zbog domaćih potreba.
U ta goruća pitanja, da se na neki način uredi politička pozornica do oktobra 2013, kad je vreme izbora u redovnom kalendaru, najpre se ubrajaju budžet, promena i primena sadašnjeg zakona po kome služenje vojnog roka izbegava 60.000 ultraortodoksnih studenata i učenika, što je petnaest odsto svih regruta, jevrejska naselja na Zapadnoj obali, pregovori sa Palestincima, reforma izbornog procesa.
„Sve je ovo mnogo više zbog unutrašnje politike nego zbog Irana, jer ovo drugo prevashodno zavisi od Amerike“, sigurni su istraživači u telavivškom Centru za interdisciplinarne studije.
Neće, naravno, ni razmatranje iranske nedoumice biti prepušteno samo Vašingtonu, ali nema ni mesta poređenju. Davnih decenija, zapamćena je u Izraelu vlada nacionalnog jedinstva, ali kao pripremni čin za munjeviti junski rat sa Arapima 1967. Kasnije, u delikatnim ekonomskim iskušenjima, koja su (1984 – 1986) zahtevala slogu, sprečavanje polarizacije i očuvanje demokratskog tkiva od uništenja sastavljana je još jedna velika koalicija.
Odmereni proroci, uz sve sumnje, smatraju da nova koalicija „zaslužuje da joj se pruži fer šansa, kao ispit zrelosti do izbora 2013“.
Uvodničar uglednog dnevnika Haarec hirurški precizno tumači veštinu premijera: „Netanjahu se udobno smestio u zavetrinu. Umesto da zavisi od promenljivog raspoloženja ministra spoljnih poslova Avigdora Libermana i likudovih krajnjih desničara, ima na raspolaganju dva krila, među kojima može da manevriše. Nekad će krotiti desnicu, drugom prilikom levicu, uvek prema potrebama trenutka.
Može da baci kosku Libermanu, a onda Mofazu, da gradi naselja (na Zapadnoj obali) i da uklanja ilegalno podignuta. U nekom trenutku će će nagovestiti da je rat protiv Irana blizu, a u drugoj prilici pružiće šansu diplomatskim pokušajima predsednika Baraka Obame. Sa druge strane, odlukom da pristupe, izgleda da članovi Kadime učvršćuju svoj san o snažnoj, nezavisnoj partiji centra, koja nije uspela – kad se oprobala kao opozicija – da bude realna alternativa Netanjahuovom režimu.“
Nova liderka opozicije u Knesetu, laburistkinja Šeli Jakimović „hrabri sporazum“, bez ustezanja naziva „paktom kukavica, dostojnom prezira, protivnom zdravom razumu, najvećem krivudanju u političkoj istoriji Izraela.“
Prvo ispitivanje javnosti pokazuje da 44 odsto anketiranih građana ipak podržava „nemoguću misiju“. Revnosni čuvari ustaljenih normi misle da ovako kombinovana koncentracija zapravo ograničava delovanje opozicije kao čuvara demokratije.
Predsednik vlade uverava da je njegova slagalica „dobra za bezbednost, ekonomiju, društvo i narod“; Mofaz – u razumljivoj promeni dosadašnje intonacije između Kadime i Likuda – dodaje da je nova orkestracija „istorijska prilika za bolje suočavanje sa svim izazovima pred kojima je Izrael“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
