Nepomirljivost Indije i Pakistana oko Kašmira od avgusta 1947 – prvog dana nezavisnosti i oslobađanja obe zemlje od britanske kolonijalne vlasti do današnjeg vremena, a u međuvremenu su i jedna i druga postale nuklearne sile – još jednom se podgreva.

Odluka vlade u NJu Delhiju da ukine posebnu autonomiju, dela Kašmira pod indijskom kontrolom, očekivano je „podigla na noge“ Islamabad kao nedopustiv izazov, a u svetu čak budi strepnje od još jednog himalajskog oružanog sukoba, posle svih prethodnih ratova i okršaja.

Administrativnu upravu (međunarodno priznatu) nad prostranstvom od 222.200 kvadratnih kilometara Kašmira na kome živi oko trinaest miliona ljudi dele Indija, kojoj je pripalo više od polovine „izuzetne lepote livada, jezera i snegom pokrivenih planinskih vrhova, nešto manje kontroliše Pakistan i oko jedne šestine Kina“ – područje Legar.

Prema planu o podeli potkontinenta, posle odlaska Engleza, Kašmir je bio „slobodan da se priključi Indiji ili Pakistanu“. Tadašnji mahardža Hari Sing (vladar od 1925) je želeo nezavisnost, ali se predomislio i odlučio da se pridruži Delhiju, „u znak zahvalnosti za podršku protiv napada plemena iz Pakistana“.

Ubrzo je otpočeo prvi rat dva novorođena suseda, Indije i Pakistana, a Ujedinjene nacije su konačno predložile da se održi plebiscit „kome carstvu će se privoleti Kašmir“. Konačno u leto 1949. potpisan je sporazum o liniji prekida vatre, otad nezvaničnoj granici „vruće podele“. Sledeći rat je došao na red 1965, a 1999. Indija se kratko, ali žestoko borila protiv uskočkih snaga, koje su pomagali Pakistanci. Ređale su se i dalje krize, sa manje ili više žestine, ostavljajući tokom decenija desetine hiljada žrtava u pobunama protiv indijske uprave, po tumačenju NJu Delhija uvek „sa tragovima islamabadskih prstiju u podsticanju separatizma“. Sused to jednako rezolutno poriče.

I Indija i Pakistan zapravo polažu pravo na Kašmir u celini, dok privremeno razdvajanje opstaje kao krhka sedmodecenijska umirujuća formula.

Odluka indijske vlade da u svom Kašmiru promeni status quo je veliki potres. Nije, ipak, i sasvim neočekivan. Ukinuti član 370. ustava davao je dosad određenu meru autonomije – pravo na lokalni najviši zakonski akt, posebnu zastavu, nezavisnost u svim pitanjima sem spoljne politike, odbrane i kontrole komunikacionih sistema. „Takav recept se sada preko noći briše“, objašnjava Bi-Bi-Si i pritom prenosi ocenu bivše premijerke indijskog Kašmira Mehabube Mufti iz tamošnje Narodne demokratske stranke: „Ovaj korak čini Indiju okupatorskom silom i najcrnji je dan indijske demokratije. Želja je da se ovde islamska većina, kao i u svakoj drugoj državi, svede na manjinu i potpuno obespravi“.

Pred indijske parlamentarne izbore početkom 2019. pobednička partija Baratia džanata je u svom programu obećala da će ukinuti privilegovanu kašmirsku autonomiju. Još u kampanji su pažljiviji izveštači beležili zabrinutost zbog „Hindu (religija osamdeset procenata stanovništva) političkog nacionalizma, koji dopire iz izvora i tada DŽanata vlade“. Koreni toga se drže – tumačili su istraživači – još od protivljenja britanskom i portugalskom kolonijalizmu i hrišćanskom misionarstvu u devetnaestom veku, a u ovom stoleću polet doživljavaju pod premijerom Narendrom Modijem. Ostvarenje takvog ideološkog cilja nacionalista je suprotno ustavnom sekularizmu, zaključuju. „Manjinske grupe ostaju po strani, uz osećanje podređenosti“, zabeležena je ocena Ramile Taper, profesorke istorije na DŽavaharlal Nehru univerzitetu u NJu Delhiju.

U DŽamu i Kašmiru više od šezdeset odsto stanovnika su muslimani i to je jedina od dvadeset devet država indijske unije u kojoj čine većinu. Kako je religija značajan i osetljiv temelj društva, kritičari vladajuće Baratije džanata partije se pribojavaju da je „najnoviji potez u kašmirskoj partiji povučen kako bi se izmenila demografska slika, dajući pravo građanima iz drugih delova zemlje da kupuju i poseduju imovinu i da se stalno naseljavaju što dosad nije bilo moguće, ali se odjednom otvaraju vrata setlerima druge vere“.

Reakcija Pakistana je „ljutita osuda ilegalnog indijskog koraka, kome se Islamabad suprotstavlja svim mogućim opcijama“. Pominje se i izlazak pred međunarodni sud.

Kina se protivi „reorganizaciji“ i optužuje Delhi za potkopavanje stanja.

Indija, nasuprot tome, smatra da se radi o „unutrašnjoj stvari, koja nema ničeg zajedničkog sa granicom“. Premijer Modi je izjavio da je odluka o Kašmiru, koji će „igrati važnu ulogu“ u razvoju Indije zapravo „obnova stare slave regiona“.

Skoro dve godine je, naime, otkad se Kašmirom već direktno upravlja iz NJu Delhija, pošto se Modijeva partija povukla iz lokalne himalajske koalicije, pa je to bio i kraj tamošnje vlade.

Ustavne promene su oglašene predsedničkim dekretom. Stručnjaci kažu da to može da dovede do preispitivanja utemeljenosti odluke. NJujork tajms podseća da je prošle godine Vrhovni sud Indije utvrdio da član 370 ne može da bude ukinut jer „telo koje bi to moglo da učini ne postoji još od 1957. godine. Istovremeno, izabrani put premijera Modija da čvršće i pouzdanije uvede Kašmir u okrilje Indije će – izvesno – biti popularan kod većine u zemlji, koliko i gorak zalogaj drugoj strani, ali i mnogima koji kod kuće ne pripadaju „pravoj veri“, dok opozicioni političari obrt vide kao udar na demokratiju.