Korejska vatra

… američku (samoupravu sa izabranim guvernerom i članom Predstavničkog doma bez prava glasa) teritoriju u Pacifiku, ispaliti dalekometne projektile, uz saznanje Vašington posta da Pjongjang ima „minijaturne nuklearne glave, po meri tih raketa“ – izgleda da dve nacije ipak nisu na pragu atomskog rata.

Zvaničnici u Vašingtonu su prešli na nešto oprezniju retoriku, upućenu Severnokorejcima, a i svom stanovništvu, kako se bar dalje ne bi raspaljivala vatra.

„Napad Severne Koreje nije nešto što neposredno predstoji, nema bar takvih obaveštajnih podataka“, izjavio je direktor CIA Majk Pompeo. Savetnik za nacionalnu bezbednost Herbert Rajmond Makmaster se u „hlađenju“ poslužio ponešto pitijskim rečnikom: „Mislim da nismo bliži ratu nego pre nedelju dana. Ali, bliži smo ratu nego što smo bili pre deset godina.“

Posmatrači, međutim, zapažaju razlike u intonaciji između šefa Bele kuće i visokih zvaničnika administracije, pa je pitanje kakav je rasplet „u vazduhu“. Dovoljna je varnica da situacija izmakne racionalnoj kontroli. U pribojavanju od postupaka obe strane, pominju se čak izvesne slične naklonosti Donalda Trampa i Kim DŽong Una za brzopotezne odluke.

Trajna napetost zbog severnokorejskog opasnog razvoja nuklearnog i pratećeg arsenala ubrzano je porasla, posebno posle najnovijeg julskog isprobavanja interkontinentalnih balističkih raketa.

Pjongjang – po ponašanju, odmetnik od ostalog sveta – objašnjava zamajac naoružanja kao „zaštitu od invazije SAD“.

Stručnjaci u Americi – mimo svih vruće-hladno političkih izjava – raspravljaju o mogućem Trampovom povratnom udaru, iz predostrožnosti ili kao odmazdi ako neka probna severnokorejska raketa padne u graničnu zonu voda Guama, koja se proteže na pojas od 24 nautičke milje oko ostrva.

Prema američkom Ustavu, Kongres odlučuje o objavi rata, što se nije dogodilo od ulaska Sjedinjenih Država u Drugi svetski rat. Predsednici – pa i sadašnji – mogu da se upute u akcije, bez dozvole sa Kapitol hila. Rezolucijom iz 1973, u slučaju da Kongres nije odobrio rat, predsednik u roku od četrdeset osam časova od angažovanja oružanih snaga van zemlje, mora poslanicima da podnese izveštaj i, ako opet ne dobije odobrenje, da za šezdeset dana naredi povlačenje i vrati vojnike kući.

Neki eksperti nalaze da ovom prilikom Donald Tramp može da izbegne odluku Kongresa pošto je Amerika „već odavno u ratu sa Severnom Korejom“. Naime, Korejski rat od 1950. do 1953. se završio samo prekidom vatre i primirjem, a dve strane nikad nisu potpisale mirovni sporazum, kojim bi se rat formalno okončao, pa tako predsednik može da izvuče pravo da sam odlučuje. I tome je odmah pronađena slaba tačka: Kongres je odobrio finansiranje davnog američkog vojevanja u Koreji, ali nikad nije objavio rat. To su učinile Ujedinjene nacije.

Posebno oprezni članovi Kongresa upozoravaju na mogućnost da predsednik SAD naredi – nuklearni napad „po drugoj osnovi“. Član Predstavničkog doma iz Kalifornije Ted Li je predložio obaveznu kongresnu saglasnost iz predostrožnosti:

„Kako sada stoje stvari, jedan čovek može da lansira hiljade atomskih glava, a to je predsednik SAD. Niko ne može da ga spreči. Prema postojećem zakonu, sekretar za odbranu mora da sledi naređenje. Nema ni pravosudnog, ni kongresnog nadzora.“

Važeći propis, naime, nastao je posle bombardovanja Hirošime i Nagasakija, kojim je završen Drugi svetski rat. Hari Truman je 1946. potpisao Akt o atomskoj energiji, koji predsedniku predaje punu odgovornost nad nuklearnim arsenalom, a naređenje za upotrebu može da izda i usmeno, samo jednom rečju izgovorenom komandom. Vrhovni sud nikad nije raspravljao da li je ovo pravo zakonito.

Ugledni pravni znalci, poput Samjuela Isaharova sa NJujorškog univerziteta, opominju da se „u najboljem slučaju može reći da je postojeća ustavna šema, izvesno, loše sačinjena za moderne okolnosti“.

DŽon Nilson Rajt iz londonskog uglednog Četam hausa i profesor na univerzitetu u Kembridžu razmišlja praktičnije, pita se šta bi Amerika mogla da ponudi Severnoj Koreji kao podstrek da obustavi nuklearni i raketni program. Pominje razgovore o mirovnom sporazumu za rat završen pre šezdeset četiri godine, preliminarne korake prema diplomatskom priznanju otvaranjem misije za vezu SAD u Pjongjangu, sporazum o ograničenju konvencionalnog naoružanja na Korejskom poluostrvu. Odmah i sam priznaje da su ovo, u najboljem slučaju, ciljevi na veoma udaljenom horizontu.

Stvarnost se razlikuje od akademske mašte.

Novije neprijateljstvo Severne Koreje i Amerike, nastalo u Hladnom ratu, u hronikama se nalazi i kao mnogo starije, kad nije bilo ni pomena o današnjoj demokratskoj narodnoj republici na severu poluostrva. Još 1866. Korejci su potopili američku topovnjaču i pobili posadu, poslatu da pregovara trgovački sporazum, konačno zaključen 1882, a nešto kasnije (1905) Vašington se posle japansko – ruskog rata nije protivio da tadašnja Koreja dođe u sferu uticaja Tokija i pet godina kasnije bude anektirana.

Istorija se pomalo ponavlja, drugačijom opremljenošću.