Mera štete 1

Većina razložnih znalaca je saglasna sa ovakvom ocenom, kao i da je najpre reč o ultimatumu Mahmudu Abasu i Palestincima, istina sa četvorogodišnjim rokom za predomišljanje, i mamcu od pedeset milijardi dolara za razvoj, naravno posle „predaje“.

Komentator telavivskog Haareca jednostavno nalazi da čak i oni koji ne odbacuju nacrt Bele kuće „moraju da prihvate da ponuda nije ništa više od uvredljivog pisma za isticanje bele zastave“ i recept za jednostranu izraelsku aneksiju velikog dela (oko 30 odsto) Jordanske doline i središta Zapadne obale, bez kojih bi od američkog predsednika ponuđena palestinska država – dopunjava u Gardijanu Jusef Manejer – bila „rascepkan bantunstanski arhipelag“.

Dosad su, zapaža se, najteži elementi palestinsko-izraelskog (ne)sporazumevanja, takozvana pitanja konačnog statusa, bili ostavljani odavno nepostojećim direktnim razgovorima dveju strane.

Među tim Scilama i Haribdama su granice, budućnost jevrejskih naselja na Zapadnoj obali, status Jerusalima (što je Netanjahu stavom o nedeljivosti prestonice jednostrano odbacio, a Tramp 2017. prebacivanjem ambasade prihvatio), sudbina pet do šest miliona rasutih po svetu palestinskih izbeglica iz 1948. i njihovih potomaka.

Trampova i Kušnerova Rubikova kocka nudi Palestincima, „ukoliko se pokažu valjanim učenicima“, državu okrnjenog suvereniteta, demilitarizovanu već po osnivačkom aktu, pod izraelskim konačnim nadzorom bezbednosti, voda i prirodnih izvora, pa i vazdušnih puteva, u kojoj će i jevrejski naseljenici-kolonisti (oko 600.000) ostati netaknuti, a kao glavni grad te Palestine se predviđa selo Abu Dis, u predgrađu istočnog Jerusalima, gde će SAD biti spremne da otvore svoju diplomatsku misiju.

Netanjahuov Jerusalim uporno predviđa da u bilo koji mirovni sporazum mora da bude uvedeno palestinsko priznanje da ja Erec Izrael „nacionalna država jevrejskog naroda“, što je nemoguće i zamisliti (petinu stanovništva čine arapski građani, bilo da su muslimani, hrišćani ili Druzi).

PLO ukazuje da bi američka skica buduće palestinske države bila petnaest odsto onog što ova organizacija naziva „istorijskom Palestinom“, a i što je daleko manje od hebrejsko-arapskog razgraničenja pre junskog rata 1967.

Posebno revnosni posmatrači, međutim, pominju ne sasvim davne propuštene prilike, kad su 2000. godine Palestinci odbili ponudu ondašnjeg izraelskog premijera Ehuda Baraka zapamćenu kao „Zapadna obala 90 odsto plus…“, a zatim 2008. i predlog tada predsednika vlade Ehuda Olmerta o „stotinu odsto“ uz razmenu teritorija, s podelom Jerusalima i međunarodnim staranjem o svetim mestima u prestonom gradu.

Palestinski stalni posmatrač u Ujedinjenim nacijama Rijad Mansur oprezno nagoveštava da će predsednik Abas (84) „sledećih nedelja“ govoriti pred Savetom bezbednosti, uz nadu da će se u tom telu glasati protiv Trampovog plana.

Politička analitičarka i bivša predstavnica Palestinske autonomne uprave Nur Ode ne predviđa „momentalno olakšanje, ali vidi priliku za međunarodno prestrojavanje u razgovorima, iako je veto SAD siguran na bilo kakvu rezoluciju kritičnu prema Izraelu“, ostavljajući mogućnost samo za „krezubi proglas“ iz tela UN.

U iscrpnom pregledu palestinskog horizonta u magazinu Forin polisi Dalia Hatukva, novinarka koja se kreće između Amerike i Zapadne obale, iznosi zanimljivo predviđanje: „Sledeća decenija biće obeležena akcijama nove generacije koja će se distancirati od (sadašnje) palestinske uprave, odbijajući njenu politiku, držeći se novih modela otpora, pošto postojeće stanje vide kao nepodnošljivo suzbijanje prava na domovinu. Bez obzira šta lideri Izraela, Sjedinjenih Država i arapskog sveta odluče da treba da bude palestinska budućnost, ova generacija crta novu mapu puta i sopstvene sudbine. Razočarani status quo stanjem i nepomerljivim mirovnim procesom, Palestinci su sve glasniji u odbijanju obrasca „dve države“ u korist jedne jedinstvene s jednakim pravima za sve (Arape i Jevreje). Ovakva zajednica bi demografsku ravnotežu neizbežno skretala na palestinsku stranu, a takvu činjenicu izraelsko društvo u celini ne bi bilo spremno da svari. Palestinsko stanovništvo, koje se decenijama bori i preživljava izraelsko ugnjetavanje, mora da se usredsredi ne na posmatranje iz ‘predsoblja’, dok iza vrata drugi donose odluke. Mi, kao Amerikanci, moramo Palestincima da ukažemo puno čovekoljublje i da se hrvemo sa svojim saučesništvom u njegovom toliko dugom osporavanju.“

Danijel Levi, izraelski diplomata i bivši pregovarač s Palestincima, ocenjuje da „pismo mržnje“ na 180 stranica ima ukus „kolonijalne nadmenosti“, po mišljenju najstrožih ocenjivača čak vodi aparthejdu.

Izvesno da predstoje mnoga iskušenja.

Greg Šapland iz londonskog Čatam hausa ona koja neposredno slede ovako opisuje: „Pozitivan odgovor na Trampov plan je nemoguć za bilo kog palestinskog prvaka. Čini se da je sve ovo sročeno kako bi Palestinci odbili ponudu, a Amerikanci Izraelu i ostatku sveta rekli ‘idemo dalje’ jer eto, Palestinci nisu zainteresovani za mir.“

Beogradski ugledni znalac Bliskog istoka Boško Jakšić za Donalda Trampa „istorijsku priliku“ za Palestince sažima u „ciničnu diplomatsku farsu preko koje Benjamin Bibi Netanjahu i izraelska desnica dobijaju sve“, pre nego što je – kao i komentatori na drugim stranama – zabeležio veoma lako razumljivo objašnjenje, koje je ponudio Saeb Muhamed Salih Erekat, jedan od najuglednijih palestinskih nacionalnih stratega, sada posebno ogorčen:

„Trampov plan operiše uz pretpostavku da su Palestinci poraženi i da će se stoga sa svime složiti. To možda funkcioniše u svetu bankrota i nekretnina, ali ne sa narodom koji teži slobodi i bori se da je dobije.“