Naplata računa

Sve veća brutalnost (nečovečnost se utvrđuje na obema stranama, mnogo više kod vladinih snaga) u sukobima udaljava pomisli i izglede za pomirenje i dalje raspaljuje unutrašnje podele između uglavnom sunitskih pobunjenika, Asadovih alauita, hrišćana, Druza i Kurda – zaključuju analitičari.

Istovremeno, spoljni diplomatski napori su paralisani podelama i potpunim razlazom među najuticajnijim svetskim akterima (Amerika – Rusija) i regionalnim rivalstvima (Saudijska Arabija – Iran). Zajednički imenitelj nesloge može da destabilizuje Bliski istok, daleko preko uobičajene mere, sa kojom je ovaj deo sveta navikao da održava podnošljivu ravnotežu.

„Da bi preživeo, Asad i njegovi alauitski generali nastojaće da pretvore Siriju u Liban – ‘razdrobljenu naciju’, u kojoj nijedna zajednica ne može da vlada“, mišljenje je američkog profesora političkih nauka Džošue Landisa, „pri čemu je armija uveliko pretvorena u alauitsku miliciju“. Šeik Tafik, ustanički komandir iz okoline Alepa, ukazuje na jednostavnu zakonitost – „što duže se postojeće stanje ignoriše, u Siriji će brže stasati ekstremisti“.

Upadljivo je da se, sa posebnim žarom, bitke često vode za naplatu „lokalnih računa“, bez dovoljno usaglašenog jedinstvenog napora. Oslobodilačka armija je konačno morala da izda naredbu svojim pipadnicima da im zabranjuje mučenje i ubijanje zarobljenika, kao i pripadanje partijama i verskim organizacijama. Strogo je, istovremeno, borcima savetovano „uzdržavanje od angažovanja u političkim procesima u post-Asadovoj državi“.

„Rodovske zajednice“ još su u bliskoistočnom prostoru veoma stvaran element, koje lako može da potkopa i ošteti državnu kompaktnost. Kad su francuski i engleski kartografi 1916. crtali linije novih nezavisnih država, posle deobe Osmanskog carstva, granice između Sirije, Libana, Saudijske Arabije i Iraka povlačene su lenjirom, ne vodeći dovoljno računa o prirodnim pripadnostima.

U novom dobu ta zaostavština omogućava različite prekogranične uticaje. U sadašnjoj vrućoj sirijskoj slagalici – na primer – plemenska srodnost je više nego značajna i prvenstvena briga u prikupljanju svih vrsta neophodne pomoći za obaranje režima u Damasku. Iz Saudijske Arabije, Katara, Kuvajta i drugih zemalja stižu bogate privatne pošiljke, dok su države oprezne da to ne bude zvanično naoružavanje i opremanje pobune, posebno da ne bude upoređeno sa terorističkim mehanizmom Al Kaide. U podeli dužnosti, kraljevina se zalaže za diplomatske kanale, a štampi se prepušta da Bašara Asada neprekidno osuđuje kao „tiranina i ubicu“.

U Saudijskoj Arabiji, prema podatku Džeruzalem posta, živi oko četiri stotine hiljada Sirijaca, inženjera, lekara i menadžera; brojna zajednica gastarbajtera, najviše u privatnim kompanijama.

Istovremeno, Moskva tvrdi da su „sirijski ustanici masovno snabdeveni zapadnim oružjem“, a Zapad optužuje Moskvu da je prošle godine Damasku prodala vojnih potreba za milijardu dolara. Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov odgovara da se radi o ranijim ugovorima.

U Siriji i njenom okruženju sunitski muslimani su izrazita većina, pa to „steže omču“ Bašaru Asadu i njegovoj alauitskoj manjini – oko dvanaest procenata stanovnika – i u sopstvenoj zemlji, koja je ipak sa predsednicima, ocem i sinom, više od četiri decenije bila potpuni gospodar u Damasku. Alauite – liberalni izdanak šiita – sunuti smatraju „jeretičkom sektom“ među muslimanima, koji čak slave hrišćanski Božić i obeležavaju novu godinu kakvu je uveo osnivač staropersijske vere Zaratustra, filozof iz šestog veka pre Hrista.

Upućeni naglašeno strahuju od od marginalizacije uloge Ujedinjenih nacija u rasecanju damaštanskog čvora, a Ban Kimun podsetio je na Srebrenicu: „Ne želim da vidim bilo kog od mojih naslednika, da posle dvadeset godina, dođe u Siriju, izvinjavajući se za ono što smo mogli da uradimo da zaštitimo civile, a što ne činimo sada.“

Ajham Kamel, istraživač Evroazija grupe, veruje da će predsednik Bašar Asad, „suočen sa gubitkom kontrole nad većim delom zemlje naoružavati različite verske sekte, plemena i druge da spreči svaku alternativu sposobnu za normalan život“. Šef francuske diplomatije Loran Fabius, međutim, misli da će Bašar Asad „za par meseci ostati bez novca, ako ne bude pomoći iz Rusije i Irana, pošto represija sada košta milijardu evra mesečno“. Vreme svima brzo teče.