Njujorška predigra

Za zasedanje Generalne skupštine 2012. predsednik države u osnivanju Mahmud Abas opreznije postavlja cilj, kakav ima Vatikan. Svakako to nije pun pogodak, ali je – kako vide analitičari – „važan prelazni korak“. Pored ostalog, otvara vrata ulasku u agencije Ujedinjenih nacija i direktnom obraćanju Međunarodnom sudu pravde, što znači i mogućnost pokretanja tužbi protiv izraelske vojske i političara.

Palestinska Alžirska deklaracija o samostalnoj državi mogla se 1988. činiti i kao politički korak u snu, danas je održiva stvarnost u različitim stepenima, iako bez učvršćenog trajnog temelja mira sa Izraelcima. Recimo, novembra 1947, kad se u Generalnoj skupštini UN glasalo o budućnosti Palestine posle britanskog mandata, stvaranjem dve države, tadašnja Jugoslavija je bila uzdržana, naklonjena jevrejsko – arapskoj federaciji. Kad su pre četvrt veka Palestinci sami oglasili nezavisnost, ondašnja Jugoslavija je među prvima prihvatila taj dokument, bez navođenja u kojim granicama treba da bude smeštena ta država. Predstavništvo PLO Beogradu je već davno postalo ambasada Palestine, a – uzgred – ambasador Mohamed Nabhan je upravo doajen diplomatskog kora u Srbiji.

Hanan Ašravi, uvažena nacionalna prvakinja i članica Izvršnog komiteta PLO, tumači splet kojim Palestinci ulaze u ovu političku jesen: „U svetlu neuspeha mirovnog procesa i nesposobnosti svetske zajednice da Izrael učini odgovornim za njegovu ilegalnu okupaciju Palestine i bezbrojna jednostrana narušavanja međunarodnih i humanitarnih zakona, mi ćemo istrajavati u naporima, u skladu sa pravom naroda na samoopredeljenje i slobodu, što će biti i test mogućnosti globalne saglasnosti i vladavine zakona. Kako Izrael odbija da prizna granice iz 1967. kao osnovu za rešenje između dve države, nama preostaje da negde ukažemo da je ova teritorija okupirana, a ne sporna.“

Izraelska strana, očekivano, odbacuje i pokušava da spreči otvaranje diplomatskog gambita u Ujedinjenim nacijama, poručujući da je okretanje svetskoj organizaciji „odstupanje od međusobnih pregovora, kao prihvaćenog načina za konačno rešenje.“

„Nadam se da palestinska odluka nije konačna“, reklo bi se ne kao posebno uvijena, opomena je poruka Marka Regeva, predstavnika za štampu predsednika vlade Benjamina Netanijahua. Dodaje da „Izrael drži da je mirovni proces utemeljen na pismu iz 1993. Jasera Arafata ondašnjem premijeru Jicaku Rabinu, koje precizira da će „sva neslaganja biti rešena direktnim pregovorima“.

„Ako Palestinci pokušaju da krenu jednostranim putem i odu u Ujedinjene nacije, smatraćemo da je to kršenje njihove fundamentalne obaveze,“ kaže Regev i bez zadrške tumači da „jevrejska država rezerviše pravo da odgovori“, na svoj način.

Kao u šahovskom nadmetanju, kad dobri igrači unapred vide više poteza, upućeni Palestinci bi radije da njihov septembarski potez dođe na glasanje u Generalnoj skupštini UN u novembru, posle američkih izbora, kad će – nadaju se – Bela kuća biti oslobođena tereta jevrejskih birača u Americi, što će – kako misli Hani al Masri iz uticajnog Instituta za političke alternative u Ramali – „povećati kapacitet administracije u Vašingtonu da pritisne Izrael“, za koju pomišlja da „ima rešenje“ ili bar obrazac da resetuje diplomatiju. Po Masriju – „Abas tipuje na Obamu“.

Amerikanci isključuju proročke računice i ponavljaju da je Vašington (kao i Jerusalim) „samo za direktne pregovore dve strane: „Radimo da ih ohrabrimo, pritiskamo, ali ne možemo da ih nateramo.“ Ipak, američki Kongres je već zadržao 200 miliona dolara obećane pomoći Palestinskoj upravi, a ako se nastavi diplomatska ofanziva mimo propisanog recepta SAD, moguće je i dalje iscrpljivanje blagajne koja presušuje. Kako su i arapska braća iz Zaliva usporila slanje novca, Mahmud Abas glasno pita koliko je ovo deo američke lekcije. Predsednik, naime, najavljuje da će oktobarske plate 150.000 službenika Autonomne uprave biti smanjene, jer u budžetu nema dovoljno novca.

Palestincima je preko potrebna brza uteha.

Pamti se da je Međunarodna fudbalska federacija primila Palestinu u članstvo još 1988. Ali prvi meč njen nacionalni tim odigrao je tek četiri godine kasnije, nerešeno sa Jordanom -1:1. Mahmud Abas veruje u pobedu u Njujorku, mada da je to samo predigra utakmice za pravu državu.