Dvostruki rusko-britanski obaveštajac, u Moskvi osuđen na trinaest godina zatvora sa teškim radom i oduzimanjem svih zasluga, pa 2010. u razmeni četvorke zapadnih špijuna za desetoro „uspavanih“ ruskih agenata, obavljenoj na bečkom aerodromu, penzionerski tiho je posle srećnog oslobađanja živeo u engleskom gradiću, u kome se – inače – čuva Magna carta, jedna od četiri kopije dokumenta kojim je 1215. utvrđen princip da svako podleže zakonu i pravdi. Lokalni bakalin je ispričao da je ljubazni kupac posebno uživao u ukusu poljskih kobasica i sitnim igrama na sreću, a rado je ćaskao sa taksistima, kojima je govorio „ja sam ruski špijun“, u šta oni nisu verovali.

Britanski zvaničnici upiru prst u Ruse. Šef diplomatije Boris DŽonson nazvao je Kremlj „malignom i rušilačkom silom“. Premijerka Tereza Mej je pred poslanicima Donjeg doma rekla da je „vrlo verovatno odgovorna Rusija“, pošto je u laboratoriji utvrđeno da je opasna supstanca „razvijana u Sovjetskom Savezu sedamdesetih godina prošlog veka“. Ruski ambasador je pozvan u Forin ofis da objasni da li je napad bio direktna akcija njegove vlade ili rezultat gubljenja kontrole nad zalihama nervnog agensa.

Marija Zaharova u ime diplomatije Rusije odmah je uzvratila: „Ovo je cirkuska predstava u britanskom parlamentu.“ U Moskvi se zvanično odbija umešanost u trovanje. Uzvraća se optužbom o antiruskoj kampanji. „Prvo u Londonu treba da se ispita šta se tamo desilo i onda možemo da razgovaramo o tome“, odgovorio je Vladimir Putin na pitanje Bi-Bi-Sija.

Svojevremeno, prilikom preuzimanja Krima, predsednik je odbacio da su vojnici bez obeležja bile ruske trupe, a ministar odbrane Sergej Šojgu je – na šta je sada podsetio Ekonomist – ezopovski izjavio: „Teško je tragati za crnom mačkom u mračnoj sobi, posebno ako ona nije tamo, a naročito ako je mačka snalažljiva, hrabra i uljudna.“

U televizijskoj emisiji, posle „svođenja špijunskog računa“ pre osam godina – u koji je bio uračunat i Skripalj – Putin je bio veoma jasan. Pošto je demantovao da je njegova država „angažovana u praksi ubistava“ predsednik je tvrdio – kako sada ponavlja Independent – da će svaki „izdajnik zbog svog izbora zažaliti hiljadama puta“: „Neko ko je izdao drugove po oružju, ljude koji su dali živote služeći zemlji – kao će biti u stanju da sa tim živi? Kako će svojoj deci moći da pogleda u oči?“

Skripalj je, pošto je 2004. uhapšen u Moskvi, priznao da je službi MI6 za novac (pominje se suma od sto hiljada dolara) godinama, otkad je sredinom devedesetih prihvatio da radi za MI6, dostavljao imena ruskih agenata. Vlasti su ga poredile sa Olegom Penkovskim, koji je u davno doba otkrio informacije o lokacijama sovjetskih raketa na Kubi i posle suđenja je streljan 1963. Običaj je, protivničkih strana u svetu špijuna, da se oslobođeni, razmenjeni i istrošeni agenti prepuštaju mirnom starenju, sem ako su potrebe drugačije.

Upućeni londonski izvori prenose da kao obaveštajac Skripalj više nije „aktivna vrednost“, ali je možda meta kao slobodnjak koji pokušava da radi za privatne kompanije bivših agenata. Analitičar Ekonomista, baveći se sudbinom pukovnika, nalazi da je u zamagljivim odnosima ruske vlade, bezbednosnog aparata, biznisa i sveta kriminala komplikovano razabrati sve kompleksne linije: „Zabrinjavajuće je da je možda gospodin Putin naredio još jedno ubistvo na britanskom tlu. Još je opasnije ako to nije učinio on.“

Genadij Gudkov, koji je više od decenije radio u kontraobaveštajnoj službi KGB, govoreći britanskim medijima, misli da su „najverovatniji krivci za komplikovano trovanje Skripalja ogorčeni elementi, koji su zbog njegovih dostava izgubili posao ili karijeru, pa nagađam da se radi o toj grupi ljudi, a oni oni mogu indirektno da budu povezani sa vladom.“

Moskovski mediji u ofanzivi povratnih udaraca tvrde da je, dok Zapad trovanje bivšeg obaveštajnog pukovnika stavlja na leđa Rusije – „najveći dobitak britanski“, kako to kaže u svom nedeljnom programu na državnom TV kanalu Dmitrij Kiseljev: „Jednostavan motiv je hranjenje rusofobije!“ Posebno revnosni Kiseljev u svom zanosu ide dotle da nalazi vezu sa predstojećim svetskim fudbalskim prvenstvom – kome je zaslugom Putina Rusija domaćin. Pretpostavlja da londonsko prikazivanje trovanja „može da bude specijalna operacija sa ciljem da se opravda bojkot šampionata“.

Komsomolskaja pravda dodaje da nam je Skripalj „potpuno neinteresantan“ i – kako je preneo AP – „sitna riba, nimalo vredna udarca i nevolje“. Nervni agensi i u najmanjoj količini su – inače – najstrašniji otrovi sa gotovo trenutnim smrtonosnim dejstvom. Prvi put su proizvedeni u Nemačkoj 1938, zabranjeni su Konvencijom o hemijskom oružju 1997.

Stvarnost biva drugačija. Revnosni tragači obično, pa i ovom prilikom pominju bugarskog novinara Georgija Markova, koji je izbegao od režima Todora Živkova, živeo u Londonu i radio za Bi-Bi-Si i nemački radio. Dok je u septembru 1978. čekao autobus, jedan prolaznik ga je vrhom kišobrana ubo u nogu. Umro je u bolnici, po nalazu lekara od smrtnosne doze ricina.

Umeću Bordžija, čini se, vreme ne ističe. Samo se recepti usavršavaju.