Pečuj nekad i sad

U ovom veku, srpsko prisustvo je – uz istorijska sećanja – skromno, koliko je i naša manjina u Baranji i čitavoj Mađarskoj malobrojnija, skoro simbolična. Iz Pečuja se, međutim, na srpskom jeziku svakog dana emituje dva sata programa mađarskog državnog radija, a jednom nedeljno i dvadesetminutna televizijska emisija.

Kao jedna od tri prestonice kulture starog kontinenta (nekako zajednički imenitelj između druge dve; tmurnijeg severa, industrijskog rurskog Esena i turske metropole na Bosforu, granice neukrotivog orijenta) ove godine, samo naglašenije ističe svoju posebnost. Pečuj je mesto u kome živi devet nacionalnih manjina, koliko je „simbol dijaloga i integracije”, toliko je i „kapija, više kulturne nego političke, otvorena ka Balkanu i drugim zemljama od Slovenije do Bugarske i Istanbula”. Domaćini rado naglašavaju „mediteranski dah” grada, iako je daleko od mora i blago dotiče panonski prostor.

Ipak, funkcioner Organizacionog odbora Tamaš Fejerdi upozorava da je „trećina vredne mađarske građevinske baštine ugrožena”, a za spasavanje i obnovu nije dovoljno samo traženje novca, već i odgovarajuća kasnija namena i način korišćenja zaštićenih spomenika.

U uspešnom nadmetanju za evropski tron 2010, jaka karta Pečuja je bila ideja „grada kulturnog nasleđa i kulturne inovacije”. Prvo nije bilo teško da dokaže, drugo je potvrdio izvanrednom umivenošću spomenika prošlosti i uspehom da predstavi „model za život ni u metropoli, ni u malenoj provinciji”. Istorija je olakšala posao.

Najnovija istraživanja datiraju iskopine stare šest hiljada godina, a današnji posetilac, sa par stotina koraka se kreće između belega rimskog carstva, ranohrišćanskih nekropola, minareta osmanskih džamija Kasim paše i Jakovali Hasana i ostataka hamama (vek i po turske vladavine), crkava i kapela, sinagoge, muzeja i radionica Žolnai keramike i njenog ugrađenog bljeska na impozantnim građevinama novijih administracija, stogodišnjeg pozorišta i univerziteta osnovanog 1367.

Pored toga, hiljadu četiri stotine raznovrsnih programa kulturne prestonice Evrope, Pečuj 2010. čine Mekom za sve ukuse. U tom mnoštvu učešće iz Srbije, pored gostovanja pozorišta iz Niša, najavljenog koncerta Gorana Bregovića i Rite Kinke, letnjeg dečjeg kampa srpskog jezika “Vuk Karadžić” (održava se već deset godina), većinu gostovanja određuju geografska bliskost i jezička jednakost naše brojne severne manjine, pa su to pretežno nastupi iz Vojvodine.

Agnes Simon, odgovorna za međunarodne odnose, saglasna je da bi dobro bilo i „najreprezentativnije predstavljanje srpske kulture“, ali nedostaje energičniji trud na obe strane. Hronike beleže da se Peč, kako ga Mađari izgovaraju, prvi put u dokumentima pojavljuje 1235. godine, „da je srpskog porekla i na tom jeziku znači peć (furunu), kako je i ime grada u Metohiji. Što se srpske veze ‘kadarke’ tiče – „idealnog pratioca tokom čitave godine” – u vodiču za posetioce kulturne prestonice Evrope 2010. piše: „Sortu su doneli Srbi bežeći pred Osmanlijama i ovde se odomaćila. Vekovima je bila najvažnija loza, ali je vremenom gotovo nestala. Zahvaljujući naučnom radu Pećkog instituta za proučavanje vina, sve više odgajivača danas se vraća ‘kadarki’ u ovom regionu.”

Najzad iz bliže istorije tu je i treći pomen: Posle austrougarskog vojnog poraza u Prvom svetskom ratu 1918, Baranja je do 1920. bila pod kontrolom srpske vojske. Kad je u Budimpešti u leto 1919. poražena revolucija Bele Kuna, mnogi komunistički disidenti, bežeći od “belog terora”, izbegli su u Baranju, koja je tek kasnije pripala Hortijevoj Mađarskoj. Na velikoj narodnoj skupštini slikar Petar Dobrović je predložio stvaranje Srpsko mađarske republike Baranja Baja, čiji je postao predsednik. Državljani su bili Srbi i Mađari, Hrvati, Šokci, Bunjevci, Nemci, Rumuni, Slovaci, Romi i drugi. Bez međunarodnog priznanja tvorevina sovjetskog stila postojala je od 14. do 25. avgusta 1921. Dobrović je u tih nekoliko dana išao i u Beograd, gde mu je premijer Nikola Pašić odmah saopštio da Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije zainteresovana za očuvanje pečujske republike.

Danas u Pečuju – „raskrsnici južne kulturne zone”- deluje sedam konzulata, generalni (pun diplomatski status) Hrvatske i šest počasnih – Francuske, Finske, Holandije, Nemačke, Italije i Austrije. Srbija, nema takvu ustanovu kod suseda.

Nedavno je srpski ministar spoljnih poslova Jeremić saopštio da će fudbaler Dejan Petković Rambo postati naš počasni konzul u – Brazilu.

Proletos je predsednik Srbije Boris Tadić boravio u Pečuju, gde je ima susret sa Ivom Josipovićem i mađarskim šefom države Laslom Šoljomom. Predsednik Hrvatske se sastao sa hrvatskom manjinom Pečuja u Hrvatskom kazalištu i Hrvatskoj gimnaziji. Predsednik Tadić je razgovarao sa srpskom manjinom u restoranu hotela “Kenig’ (“Kralj”). Pečujski Srbi su se spremali da ga dočekaju i pozdrave u svom parohijskom i nacionalnom domu, pored kapele Svetog Simeona Stolpnika, matičnoj kući naše tihe, proređene i postojane dijaspore.

Države i državnici imaju sopstvene, ponešto različite tipike.