Pirova pobeda

„Izrael bi mogao da plati visoku cenu“, ne dvoumi se analitičar agencije Rojters, a gnev zbog napada na propalestinsku flotilu natovarenu humanitarnom pomoći (10.000 tona), čak i među saveznicima, može da ospori uverljivost navoda o „neophodnosti ovakvog izolovanja Hamasa“, sigurno potpuno neprihvatljive radikalne opcije u bliskoistočnom spletu. Postavlja se pitanje, ne prvi put, o mudrosti ovakvog korišćenja vojne moći.

Mnogo puta Izrael je, zbog hrabrih doprinosa, dobijao najviša odličja i priznanja; recimo kad je pred lice pravde priveo Adolfa Ajhmana ili oslobodio u Entebeu otete putnike aviona, kao što je imao i opšte saosećanje zbog smrti sportista na Olimpijadi u Minhenu pobijenih rukama palestinskih terorista. „Ovako brutalan nastup zadaje još jedan udarac međunarodnom imidžu Izraela, već oštećenom optužbama za ratne zločine u Gazi i blokadom osiromašene i ojađene palestinske teritorije“, zaključuje nedeljnik Tajm opis najnovije komandoske demonstracije.

Ne cinici, već i naklonjeni razložnom Izraelu, nalaze da je jevrejska država svojim postupkom „na zlatnom poslužavniku isporučila poklon najvećim neprijateljima“. Ne posebno ubedljivo, skoro nemoćno, zvaničnici u Jerusalimu govore o „političkoj provokaciji“ i čak zasedi koja joj je postavljena, tragovima Al Kaide i govore o neprihvaćenoj ponudi da se pomoć pretovara u izraelskoj luci Ašdot i potom kontrolisano dostavi Palestincima. Druga strana događaj kvalifikuje kao gusarski prepad ili masakr. Ahmed Tibi, dobro poznati arapski parlamentarac na izraelskoj političkoj sceni, smatra da „Izrael veruje da živi iznad međunarodnih zakona i da može da čini šta poželi, a to je zločin“.

Bredli Barston u uglednom telavivskom Haarecu zalazi u najosetljiviju sferu neophodnosti samopročišćenja nacije ili bar njene elite: „Odlučni smo da izbegnemo da pošteno pogledamo u prvi rat u Gazi. Sada, pošto smo u međunarodnim vodama otvorili vatru na humanitarne aktiviste gubimo drugi. Za Izrael, na kraju, ovaj može da bude mnogo skuplji i bolniji nego prvi. Kad smo ušli u Gazu, izraelski vojni i politički lideri nadali su se da će Hamasu održati lekciju. Uspeli su. Hamas je shvatio da je najbolji način da Izrael navede na ono što je on i počeo da čini: samohvalisanje i samosaplitanje. Ovde mi još moramo da naučimo: više ne branimo Izrael, branimo opsadu. Blokada (Gaze) postaje izraelski Vijetnam. Kao u pesmici iz doba libanskog rata, nesposobni da se jasno sami vidimo, nismo više u stanju da se obuzdamo. Hamas, kao i Iran, došao je do nauka kako da pravi dobitke od trovanja izraelske unutrašnje politike. Benjamin Netanjahu, uporan da svetu skrene pažnju na Iran i pretnju koju predstavlja narodu Izraela, premijer – međutim – mora da shvati da je svet sada fokusiran na Izrael i pretnju koju on predstavlja za narod Gaze.“

Tri godine blokade i izolovanja milion i po Palestinaca u Gazi jedan su od najvećih tragova nemoći svih aktera, saveznika i protivnika. Stradalnici, posle 1.300 ubijenih u izraelskoj operaciji čišćenja, taoci su blokade, koju očajnički pokušavaju da prežive. Konvoji mirotvoraca više su potezi političkih koraka i savesti spoljnog sveta, nego akcije opšteg izbavljenja žrtava kolektivnog kažnjavanja.

Četiri petine nasušnih potreba Gaze stiže tunelima, švercom sa egipatske strane granice. Stroge, gotovo nemilosrdne izraelske naredbe o kontroli opasnih materijala i artikala nagnale su agenciju UN da kuće za zbrinjavanje Palestinaca u Gazi gradi od blata, pošto je cement posebno zabranjen, kao – uostalom – i dečje igračke. Bi-Bi-Si, pozivajući se na dokument Okružnog suda iz Tel Aviva, otkriva šta je sve nedopustivo da se unese u Gazu, pošto je – prema jednoj izraelskoj zvaničnoj proceni – „sprečavanje uvoza centralni stub u oružanom sukobu sa Hamasom“, kao što je proračunat i minimum kalorija neophodan stanovništvu. Recimo, dozvoljeni su meso i tuna u konzervi, ali ne konzervirano voće. Mineralna voda je odobrena, ne i voćni sokovi; čaj i kafa imaju bezbednosnu vizu, čokolada nema.

Izraelska grupa za humanitarnu pomoć Giša, sasvim ozbiljno postavlja pitanje stratezima vlasti: „Ne razumemo zbog čega je korijander na crnoj listi, a cimet dozvoljen. Ređaju se Pirove pobede.