Poslednja kap

Generalova tvrdnja, na konferenciji u Institutu za studije nacionalne bezbednosti u Tel Avivu, ide uz saznanje Njujork tajmsa da su „britanska i francuska vlada poslale poverljivo pismo generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban Ki munu kako imaju pouzdane dokaze da je Sirija od decembra upotrebila hemijske supstance u okolini Alepa, Homsa i možda Damaska“. Itai kaže da se najverovatnije radi o sarinu.

Asadov režim je optužio sirijsku opoziciju da je ona prošlog meseca „ispaljivala rakete sa hemijskim materijalom“. Pobunjenici su objašnjavali da su zapravo vladine trupe ispaljivale gas, ali su u blizini Alepa „loše gađali, pa su pogodili i usmrtili svoje trupe i civile“.

Obaveštajne procene su da predsednik Bašar Asad raspolaže sa oko hiljadu tona hemijskog oružja. Jedna kap sarina, pet stotina puta jača od cijanida – po upozorenju stručnjaka – dovoljna je da ubije žrtvu za minut – dva.

Na proveru je sada automatski dovedena i „data reč“ administracije SAD, za koju su dosadašnji podaci o upotrebi otrova bili „nedovoljno ubedljivi“: da li će izraelsko saopštenje imati dalekosežne implikacije kao okidač za ranije Obamine poruke da je „dokaz o upotrebi ili pokretanje hemijskog oružja za Ameriku crvena linija“, što može da izazove vojno delovanje. Ranije su u Vašingtonu tumačili da Bela kuća ima na umu Asadovo predavanje otrova u ruke terorističkih grupa, kao što je Hezbula.

Upućeni su govorili da bi sledila hirurška akcija: padobransko zauzimanje i odnošenje smrtonosnih zaliha, mada američki izvori ne kriju da bi više voleli da to urade snage regionalnih prijatelja. Bela kuća se držala oprezno u procenama i kad su saveznici zvonili na uzbunu.

Vašington, po oceni analitičara, dugo veruje da bi Asad upotrebio hemijsko oružje samo kao poslednju odbranu za opstanak na vlasti.

Izrael se zapravo najviše pribojava „manje odgovornih aktera“, u koje dosad – ipak – nije smeštao Bašara Asada, bez obzira šta čini svom narodu. Zato general Brun izjavljuje: „Pripremljeni da se branimo, ako se stvori takva situacija i mislim da se razume koliko sam i odmeren i ozbiljan.“

Izraelski avioni su u januaru napali konvoj, koji je prevozio sirijsko protivvazdušno oružje, za koji su objasnili da je krenuo u Liban – na adresu Hezbule. Istovremeno su u blizini Damaska pogodili, kako se veruje, „centar za istraživanje hemijskog i biološkog oružja“.

Hemijsko oružje, već su izračunali najuporniji pretraživači, „ima dugu istoriju na Bliskom istoku, a baš i na terenu Sirije“. Aleks Jofe u Jevrejskom dnevniku ideja je dosegao do opisa kako su 256. godine (!) Persijanci opkolili Rimljane kod zidina grada Dura Europos: „Kroz prokopani tunel su uputili mešavinu dima zapaljenog bitumena i sumpora i tako poubijali neprijatelje.“ Autor teksta dodaje da su „iskopavanjem tridesetih godina prošlog veka utvrđeni ovakvi nalazi, ali su kao hemijski ratni pohod priznati tek 2009, s tim što ih je Islamska Republika Iran odbacila kao klevetu“.

U mnogo novije doba, na Bliskom istoku Britanci su u bici za Gazu 1917. protiv turske osmanske vojske koristili bojni otrov, mada je jedan hroničar zabeležio da je „bilo malo granata kako bi postigle očekivane rezultate“. U Prvom svetskom ratu bojni otrovi su ubili oko sto hiljada vojnika (na obema stranama), a više od milion je teško ranjen hemijskim oružjem. U Ženevi je 1925. konačno potpisan protokol o zabrani ovakvog ratovanja.

Ipak, nisu bili retki i kasniji prekršioci, sve do monstruoznog holokausta u Drugom svetskom ratu, ali ponekad i kasnije, na više mesta u svetu.

Ne tako davno vreme, na bliskoistočnom prostoru – pored ostalog – Naserov Egipt se služio otrovima u Jemenu, Sirija Hafeza Asada u Hami 1982, Iračani protiv Kurda u Halabdži (desetak hiljada mrtvih), pokušao je i pukovnik Gadafi u Čadu krajem osamdesetih, „ali je vetar dunuo u suprotnom smeru“, zabeležili su izveštači.

Vinstonu Čerčilu se pripisuje da je 1919, u jednom trenutku – može li da se zamisli, a citat se do danas provlači, rekao: „Ne mogu da razumem toliku gadljivost prema upotrebi gasa. Nije potrebno da se koriste najsmrtonosniji, mogu da posluže i oni koji izazivaju neprijatnost i terorišu, a ne ostavljaju trajne posledice na one koji su pogođeni.“