Pravednici i grešnici 1

Među trideset najbližih članova porodice na sahrani u londonskom dvorcu bila su i trojica rođaka iz Nemačke – potomci Filipovih sestara, u Hitlerovoj eri srećno udatih za vatrene naciste iz redova aristokratije, čijoj ljubavi za firera su se poletno pridružile, neke uz mnogo kasnije pokajanje.

Na venčanje princa i Elizabete 1947 – odlikovanih učesnika rata protiv fašizma – niko od rodbine sa nemačke strane nije bio pozvan.

Filipova majka princeza Alisa, rođena Batenberg, kako ju je opisao Bi-Bi-Si „hrabra i odlučna žena“, decenijama pravoslavna monahinja, koja konačno počiva u ruskom manastiru na Maslinovoj gori u Jerusalimu, nosilac je izraelskog odličja „Pravednika među narodima“, kao spasilac jevrejske porodice u holokaustu, za vreme nemačke okupacije Grčke.

Princ Filip od Langenburga jedan od ožalošćenih sa sahrane princa Filipa od Edinburga ponešto skrušeno priznaje: „Zaista nam je učinjena neverovatna čast i posebno smo dirnuti i privilegovani da smo uključeni u širu familiju“.

Britanski princ Filip Mauntbaten, naime, imao je četiri sestre i sve su se udale za izabranike iz nemačke prinčevske vlastele, pošto je njihova porodica izbegla iz Grčke nakon tamošnjeg progona monarhije 1922. Najmlađa, Sofija je 1930. izabrala princa, SS oficira, a jedan od njihovih sinova je dobio ime Karl Adolf Andreas – kažu po Adolfu Hitleru.

Najstarija sestra Margarita udala se godinu dana kasnije, takođe za princa (Gotfrida od Langenburga), koji postaje član nacističke partije i oficir (teško ranjen na frontu u Drugom svetskom ratu i po belešci sajta Tajms of Israel „biva izbačen iz vojske uoči neuspelog atentata na Hitlera 1944“). I treća sestra Teodora je našla muža oficirskog čina.

Najzad, i princeza Sesilija je „pošla“ za Nemca, sa kojim se udruženo upisala u nacionalsocijalističku stranku. Porodica je zajedno sa decom nastradala u avionskoj nesreći.

Sa nepunih šesnaest godina, brat Filip – pitomac spartanski strogog engleskog školskog internata – bio je na sahrani u Darmštatu.

Fotografija snimljena tom prilikom prikazuje dečaka okruženog mnogim zvaničnicima u nacističkoj uniformi i podignutim rukama u znak pozdrava „hajl Hitler“ pogrebnoj povorci.

Mnogo decenija kasnije, Ingrid Suard, novinar i pisac brojnih knjiga, zabeležila je da je ogorčeni otac Dodija al Fajeda, koji je poginuo u udesu sa princezom Dajanom, mahao fotografijom sa davne sahrane, uzvikujući da vojvoda od Edinburga Filip, pratilac i muž kraljice Elizabete, „nije samo rasista, nego i nacista, koga treba vratiti u Nemačku, odakle je i došao“.

Oficir kraljevske mornarice poručnik Filip, pre nego što je postao vojvoda, poštovan je je upravo kao borac sa pomorskih frontova protiv nacizma, zaslužan za potapanje nemačkih brodova.

Njegova majka, princeza Alisa – uz sve životne tegobe (gluva od rođenja i više godina lečena od psihijatrijskih poremećaja) uspešno je vodila svoje ratove.

Samo jedan je bio skoro dvogodišnje skrivanje jevrejske porodice Koen u kući u svom domu u Atini dok je trajala nemačka okupacija Grčke, sve to uz pomaganje bolesnih i siromašnih.

Kad ju je nemački general – izvesno upućen iz Berlina u nacističku svest zetova i ćerki – upitao šta može da učini za nju, Alisa je odgovorila: „Možete da odvedete svoje vojnike iz moje zemlje.“

Udata je bila od 1903. za Andreja, grčkog i danskog princa, četvrtog sina grčkog kralja Đorđa. Brzo je došlo vreme da se posveti nimalo dvorskim poslovima.

Bila je bolničarka i organizator poljske bolnice u balkanskim i u prvim godinama Velikog (prvog svetskog) rata. Kad se porazom Atine dvadesetih završio sukob sa Turskom, Alisin muž se sa drugim dvorjanima našao pred sudom kao izdajnik, kome preti čak smrtna kazna. Sa Krfa je porodicu izbavio brod britanske mornarice.

Početak Drugog svetskog rata Alisu je zatekao kao povratnika u Atinu (negovala je ranjene i pomagala siromašne).

Kad je rat prošao, 1949. godine osniva red hrišćanskih, pravoslavnih monahinja Sestrinstvo Marte i Marije za dobro ljudi u nevolji.

Po dolasku na vlast pukovničke hunte 1967. vraća se u London (gde se 1885. u Vindzoru i rodila). Živi neprimetno u Bakingemskoj palati do smrti – dve godine kasnije – koja je, istina, „oduvek uživala u cigaretama i partijama kanaste“.

Konačno posle svega, 1988. je ispunjena njena „želja još od tridesetih godina prošlog veka“: posmrtni ostaci majke princa Filipa iz kripte u Vindzoru preneseni su u Jerusalim, u manastir Svete Marije Magdalene. Pored bogomolje na Maslinovoj gori iz 1888. to je ruska carska zadužbina, od 1936. ženski manastir, čije je sestrinstvo prelaskom u pravoslavlje utemeljila Engleskinja Meri Robinson, a pod kanonskim starešinstvom je Moskovske patrijaršije.

Drugačija je bila „životna plovidba“ oca princa Filipa, Andreja. Još od 1930, samo nekoliko godina pošto je započela porodična odiseja.

Napustio je obaveze i odgovornosti, udaljio se od supruge i sina i, kako su hroničari predstavili „u prilično besciljnom životu kretao se između Pariza, Monte Karla i Nemačke, uz povremeno bezuspešno interesovanje za prilike u Grčkoj“.

Naklonjen kockanju, Monte Karlo mu je bio često odredište gde je u hotelu Metropol i umro 1944.

Neobični su ovozemaljski putevi i pravednika i grešnika.