Rehane Džabari je obešena u Teheranu. Državna agencija IRNA je prenela saopštenje da je njena žalba Vrhovnom sudu odbijena. Osuđena pre pet godina – prema tvrdnji tužioca – za „ubistvo nožem, udarcem s leđa, (bivšeg) obaveštajnog službenika Ministarstva unutrašnjih poslova Sarabandija“, uzalud je tvrdila da se branila od silovanja napasnika, koji je došao po savet „o unutrašnjem uređenju“ svojih prostorija.
Sa raznih strana sveta su stigli mnogi izrazi ozbiljne zabrinutosti: „koliko je suđenje bilo fer i da li je priznanje dobijeno pod prinudom“. U Iranu najteže kazne nisu retke.
Zahtevi iz Ujedinjenih nacija, organizacije Amnesti internešenel i grupa za zaštitu ljudskih prava da se 27-godišnja Rehane poštedi omče ostali su bez uspeha. IRNA je javila da „policija ima dovoljno dokaza“, a prema izveštavanju domaćih medija porodica Sarabandi je tražila – smatrajući da joj zakonito pripada – pravdu: „oko za oko“.
Oslanjajući se na izvore iz UN – kako beleže agencije – u Islamskoj Republici „u prvoj četvrtini ove godine izvršeno je preko 170 smrtnih kazni“. Amnesti internešenel navodi svoj podatak po kome je 2013. broj javnih pogubljenja dostigao 369. Prema zvaničnom objašnjenju ovako strogih presuda, najviše ih je izrečeno za rasturanje i prenošenje droga iz Avganistana u Evropu.
Među krivicama koje su kažnjive oduzimanjem života su i ubistvo, silovanje, oružana pljačka, kidnapovanje, izdaja, bračno neverstvo i bogohuljenje, ali i ovozemaljske prevare. Tako je pre par meseci u Teheranu osuđen i pogubljen milijarder Mahafarid Amir Hosravi za prevaru i lažne dokumente kako bi u uglednoj banci dobio kredit za kupovinu državnih kompanija.
Ali, nađe se i neki neverovatan srećnik. Još se pominje prošlogodišnji slučaj izvesnog 37-godišnjeg Alireze M., koji je obešen zbog šverca droge i posle dvanaest minuta proglašen mrtvim. AFP zatim opisuje: „Pošto je telo sledećeg dana predato porodici, primećeno je da pokojnik pre sahrane diše, ali je pao u komu, prenesen je u bolnicu gde je – kako su javile lokalne novine – došao svesti i bio u stanju da govori“. Agencija ISNA je potom citirala izjavu ministra pravde da „nema potrebe za novim vešanjem“, pošto bi ponovljeno izvršenje kazne „štetilo ugledu Irana“.
Istraživači statističkih podataka nalaze da je broj smrtnih kazni u svetu, u 2013. u poređenju sa prethodnom godinom, porastao petnaest procenata, u Iranu za čitavih osamnaest. Amnesti internešenel ukazuje na „zabrinjavajući skok prema primetnom opadanju primene najstrože kazne u ranije dve decenije“. Mreža Si-En-En se služi tvrdnjom mreže Amnesti internešenel da je 2012. „u Kini sudskim odlukama oduzeto više života nego u svim ostalim zemljama zajedno“. Ipak, najnoviji izveštaji govore o „ograničenim znacima napretka na osnovu uputstava Vrhovnog suda“. Drugo mesto u tom popisu je pripalo Iranu (369), a slede: Irak (169), Saudijska Arabija (79) i Amerika (u Teksasu gotovo polovina od ukupno 39). Prema jednom ranijem izveštaju servisa AFP „Japan je – pored SAD – jedina vodeća industrijska zemlja koja praktikuje smrtnu kaznu i to uz dovoljno široku domaću javnu podršku“.
Raspoloživi podaci govore da dvadeset dve države „praktikuju smrtnu kaznu“. Među njima su i četiri – Indonezija, Kuvajt, Nigerija i Vijetnam – koje su, posle prekida, obnovile običaj ovakvog kažnjavanja. Ipak, i to je nešto bolje stanje, jer je još 1993. smrtna kazna bila zakonita u trideset sedam zemalja. Beleži se da u Indiji, Japanu, Indoneziji, Maleziji i Južnom Sudanu vlasti ne obaveštavaju ni osuđenike, ni njihove porodice, ni advokate kad će presuda biti izvršena.
Čuvari ljudskih prava neumorno pozivaju vlade koje se drže nemilosrdnog zakona, da prestanu sa „ubijanjem u ime pravde“. Zasad bez konačnog uspeha.
Širom sveta krajem prošle godine „na čekanju“ sopstvenog sudnjeg časa bilo je 23.000 osuđenika. Tako bar nalazi kratak pregled agencije AP.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
