Put u zemaljski raj

Čak sedamdeset sedam procenata birača bilo je protiv „univerzalnog osnovnog plana ličnih prihoda“. Kampanju za blagostanje bez rada poveo je vlasnik kafea iz Bazela Daniel Heni i – kako je čest običaj u švajcarskoj demokratiji – čim je sakupljeno sto hiljada potpisa, raspisano je nacionalno izjašnjavanje, pa i o „hlebu bez motike“.

Ni u jednom od dvadeset šest kantona nije bilo kritične podrške, a nešto više naklonjeni predlogu bili su birači samo u Cirihu i Ženevi.

Švajcarska je prva zemlja na svetu koja je organizovala ovakvu ponudu. Beleži se, istina, još par sličnih obazrivih laboratorijskih eksperimenata. Finska – na primer – priprema da za deset hiljada građana uvede dvogodišnji program mesečne isplate oko šest stotina dolara „da se proveri koliko zamisao može da bude uspešna“. U Holandiji više gradova isprobava slične ideje.

Jedna berlinska ustanova je nedavno ispitala raspoloženje u svim članicama EU. Anketa je pokazala da bi se šezdeset četiri odsto Evropljana izjasnilo za zaradu „bez zasukanih rukava“ kad bi im se pružila prilika. Najviše ih je u Španiji, Italiji, Nemačkoj, Poljskoj, Britaniji i Francuskoj.

U Švajcarskoj protivnici „plate bez uloga“ opominju da bi svaki takav recept „iskliznuo sa šina“: ekonomski model, koji uz sve postojeće krize i iskušenja omogućava zemlji da bude među onima sa najvišim životnim standardom na svetu, čak i pored značajnog starenja stanovništva i velikog broja došljaka. Nezaposlenost je samo oko tri procenta i neuporedivo je manja od proseka u Evropskoj uniji.

Vlada je poručila da bi zamisao umanjila socijalnu koheziju, a previše je skupa, javne političke partije – takođe – nisu bile drugačije raspoložene, jer bi odgovor „da“ na referendumu zahtevao ukupan trošak od dve stotine osam milijardi švajcarskih franaka godišnje, a to bi odmah značilo veće poreze i manje – ili ukidanje – postojećih socijalnih davanja. Ministar unutrašnjih poslova je, uz primetno olakšanje, ocenio da je „podržan sistem koji dobro radi, isproban je i nema potrebe za revolucijom“.

Najrevnosniji protivnici promene podučavali su i pomalo zastrašivali birače da ne prizivaju marksističku ekonomiju, pa ni utopiju Tomasa Mora iz šesnaestog veka.

S druge strane, zastupnici ideje jednakosti nisu detaljnije govorili kako bi se opšte mesečno darivanje finansiralo, zapaža izveštač NJujork tajmsa.

Ipak, i pored poraza, aktivisti opšte pravde (najbrojniji su među humanistima i umetnicima) veruju da je načinjen prvi korak i da je, što je najvažnije, pokrenut zamajac. „Uspeh je što je za ideju glasao svaki peti birač“, uveren je ekonomista Serđo Rosi. NJegovi istomišljenici brižno ističu neoprostivu nepravdu da u Švajcarskoj, a i drugde širom sveta, bar pedeset odsto vrednog rada nije plaćeno, od podizanje dece i održavanja porodice, socijalnih doprinosa, aktivnosti u zajednici i svega ostalog što je presudno značajno za život.

U ispravljanju svekolikih nepravdi i patnji, nekako istovremeno, izvesnom nadom oglasila se Svetska banka svojim utešnim nalazom da je u 2015. broj ljudi, koji žive u ekstremnom siromaštvu prvi put na ispod deset procenata stanovništva naše planete (702 prema 902 miliona u 2012. godini). Predsednik Svetske banke Jim Jog Kim je izjavio: „Predviđanja pokazuju da smo prva generacija u istoriji koja može da okonča krajnje siromaštvo.“

Eksperti uopšteno ponavljaju da se stanje popravlja zahvaljujući ulaganju u obrazovanje, zdravstvo i socijalno staranje. Mera stručnjaka za siromaha je život sa manje manje od 1,9 dolara dnevno. Prema očekivanju Svetske banke, u koje veruje njen predsednik, „krećemo se sve bliže istorijskom cilju – iskorenjavanju ekstremnog siromaštva do 2030. godine“.

U današnjim statističkim tabelama najnižeg godišnjeg bruto proizvoda per capita na čelu je Centralnoafrička Republika sa 640 dolara, najbolje stojeći je Katar na 185. mestu. Srbija je upisana kao devedeset sedma.