Organizaciju četrdeset jedne muslimanske zemlje, koju je princ oformio pre dve godine, selektivno je okupio prošlog vikenda u Rijadu „za opšte dobro“, ali – čini se – više kao smotru podrške i doprinos svojim potrebama.

Sirija i Irak, u kojima je prva linija bojišta sa (sada preostalom, doskora opakom) kalifatskom Islamskom državom, nisu članovi Salmanovog saveza, kao ni šiitski Iran, regionalni rival sunitske Saudijske Arabije i u njenom tumačenju „glavni raspaljivač opasnosti“. Katar, jedan od osnivača udruženog poduhvata, nije ovom prilikom pozvan, pošto Rijad – po svojim shvatanjima – izoluje Dohu i pokušava da je privede poslušnosti, blokadom i optužbama da je opasno utočište terorista, uz dosluh sa Teheranom.

Na skupu je delegacija Jemena, kao saudijski klijent u svom građanskom ratu sa Hutima, kao prevashodne mete označila Iran, Al Kaidu i Islamsku državu. Turska je iskoristila priliku da zatraži i nešto za sebe: „podršku prijatelja“ protiv separatizma Kurda.

Kritičari ovakve Salmanove „interesne grupe“ – nalazi agencija Rojters – upućuju da prestolonaslednik obezbeđuje svoju spoljnu politiku sabiranjem azijskih i afričkih zemalja, kojima nudi finansijski i vojnu pomoć. Skup je, naime, zvanično oglasio da pripadnici koalicije mogu jedni od drugih da traže i nude pomoć svih vrsta.

Oglašeno je buđenje tromog zajedništva, ali se ne čini da će teroristi ustuknuti.

Na Sinaju je upravo ubijeno više od tri stotine ljudi u najkrvavijem napadu koji pamti Egipat. Niko se, istina, još nije oglasio kao izvršilac.

Rukopis Islamske države preko lokalnog Vilajet Sinaja je svakako nesumnjiv. Potvrđuje sve osobine lernejske hidre, mitološke nemani sa osam neuništivih glava. „Nevernici“ su – kojima se oduzimaju životi – i nepodobni muslimani, koliko i pripadnici konfesija, koji ispovedaju druge vere, turisti i naravno vlasti obeležene za uništavanje, zajedno sa njihovom ekonomijom.

Na velikoj molitvi u džamiji u Bir al Abdu poubijani su sufisti, sledbenici mističnog islama, uvereni da privrženošću „potpunom unutrašnjem pročišćenju“ mogu da budu bliže Alahu. Šeik Esref Efendi, duhovni vođa Centra posvećenih Tvorcu u Berlinu, predstavlja sufizam – poznat još od prorokove smrti 632. godine, a razvijan u poseban pravac od dvanaestog veka – kao savršenstvo tela i duše: „Šarija je neophodna, jer zakon obezbeđuje red u životu, a sufizam radost i zadovoljstvo. Ovi vernici praktikuju praštanja ljudskih grešaka.“ Vahabistički i još radikalniji salafistički pristup religiji stavio je na nišan sufiste kao jeretike i izdajnike islama.

Profesor islamskih studija na univerzitetu u Mičigenu Aleksander Knišs opisuje sufizam kao „veoma razuđen, amorfan pokret“, koji praktikuje i sunitska (više) i šiitska tradicija: „U moderno vreme njegovi preovlađujući pogledi su ljubav, mir i tolerancija.“

Fundamentalističko zeletsko shvatanje je, međutim, da je samo čista sunitska (ili čak vahabistička) forma islama važeća, a da su sufisti otpadnici, posebno i zbog očuvanja kulta svojih svetaca.

Novi sinajski pogrom, po broju žrtava, nadmašio je prethodni u kome su rušenjem aviona koji je oktobra 2015. poleteo iz Šarm el Šeika ubijena 234 putnika i člana posade.

Slabo naseljeno pustinjsko poluostrvo, sa oko 1,4 miliona žitelja je prošlih godina postalo prostor bezakonja, u kom radikalne islamske grupacije napadaju egipatske vojnike i policiju, nekad uz prećutnu podršku lokalnih beduina, nezadovoljnih što žive kao slabo zbrinuti pastorci centralne vlasti u Kairu. Predsednik Abdel Fatah el Sisi, feldmaršal dok se 2013. nije preobrazio u političara uklanjanjem izabranog predsednika Mursija, sklonog Muslimanskoj braći – ograničava uglavnom na kaznene ekspedicije za eliminisanje džihadista, ali – vidi se – ne posebno uspešno.

Sem toga Sinaj je i utočište za pregrupisanje kalifatskih begunaca ili izbeglih radikalskih svetih ratnika i osvetnika iz Libije; pritom i kao poprište obračuna Isisa i Al Kaide.

Poznavaoci upozoravaju da oslonac na brutalnu silu neće umiriti Sinaj i neće sprečiti da na gubilištu budu nevini građani: „Za egipatsku Sisijevu vlast imperativ je da poboljša svakodnevni život običnog sveta, obnovom usahle ekonomije i potpunijim poštovanjem osnovnih, demokratskih ljudskih prava. Neprekidna nestabilnost ide naruku islamskih radikala i povećava mogućnosti za nasilje kome je cilj režim, ali dugoročno i sekularno i demokratsko društvo duž obala Nila.“ Dodaju sumnjičavo: „I da ima nagoveštaja o tome, još nije sigurno da će promene biti vidljive na terenu.“

Imam sinajske džamije pretvorene u krvavo stratište Mohamed Abdel Fatah (26), koji je zatrpan telima ubijenih čudom preživeo masakr, kaže da se nada da će brzo izaći iz bolnice i nastaviti propoved tamo gde je prekinut.